Старе радикалне комунистичке синтагме Косово је срце Србије и Срби су небески народ, злонамерно удаљавају Србију од суштинске симболике. Лепо звучи, тако комунистички офарбано у крваво црвену боју косовских божура. Косово није срце Србије, већ главна артерија њеног племенског корена, завученог у земљу пре 7 и по хиљада година, одмах после Другог библијског потопа насталог наглим подизањем нивоа Средоземног мора и претварањем слатководног Белог језера у слано Црно море, чиме је започета и друга Велика српска Сеоба. О томе у историји нећете наћи готово ништа. Избрисано је. И оно мало што је остало, испретумбано је, намерно, до неповезаности. Срећом, колективна меморија није подложна брисању, иако забораву јесте. Због чега комунизам, уз несебичну помоћ Српске комунистичке цркве и удбашке Антисрпске академије наука, гура у главе десетина генерација овакве инфантилне реченице и тиме злонамерно ствара ментално готово онеспособљену нацију? Глобализам нуди, не само српској деци, лажну и драматично искривљену историју, претварајући тако чињенице у сатанистичку истину. Генерације су одрасле на лажној агенди да смо изгубили рат против Турака на Газиместану, где смо, заиста, замало изгубили и комплетну српску срчану елиту и српског домаћина. И те две памфлетске реченице, као и то да смо изгубили битку на Косову, такође су историјске подметачине и монструозне лажи које су дошле из глобалистичке кухиње, много пре доласка првог британског амбасадора из Цариграда у Београд 1836. Нисмо изгубили Косовски бој! Напротив! Добили смо га. Разбили смо бројније Османлије духом и бриљантном војном тактиком оклопне коњице предвођене, управо, Вуком Бранковићем, од кога су, неколико векова касније, такође британски сатанистички глобалисти направили издајника. Дакле, војног победника је комунистички фашизам претворио у срамотног бедника и тиме и Србију колективно пребацио у свест пораженог поданика. Турски архиви у Истанбулу и не спомињу непостојећег Обилића, већ Бајазита, као оцеубицу који је ножем, са леђа, убио султана Мурата. Турски архиви у Истанбулу, указују да је Лазар зауставио своје ратнике, да не убијају Турке који су кренули у бежанију и неконтролисано повлачење. Турски архиви у Истанбулу кажу да је српска помоћ указивана, по наредби Лазаревој, прво турским рањеницима… Због такве историјске неправде Ситница и данас тече и крвавија и кривља од хладне Дрине.
Слажеш тако језиво Србе, подметнеш им тројанско, кукавичје јаје у историју и усадиш им у колективну свест да су губитници, издајници, па још и безобзирне, подмукле убице јадних и „добрих“ султана и онда још натераш Србе да то и славе! Да славе то што су признали да су погано сербанско, дивље племе. Српски необразовани сељаци или отменије на латинском – пагани, тако су и вербално и симболички постали – погани. Зато су Срби једини народ натеран да генерацијама слави наметнуте и измишљене поразе, баш као што су и семитски Јевреји обележени издајом Христа, иако никакве везе са њом немају. Онај ко је заиста издао Христа, као главни идеолог издаје и који и нама, вековима, отима душу и преко Косова, смештен је у базилици, на десној обали Тибра и симболично стављен баш поред Нероновог циркуса. Одатле Србима и губитнички менталитет и комплекс неприлагођеног народа. Срби су склони да славе своје крвнике. Чудан смо сој и наиван попут најстаријих нам племенских рођака семитских Јевреја. Божји народ јесмо, остали смо најближи древном Творчевом сербанском корену, а тај корен сигурно није омеђен само границама Косова. Сеобом Серба са ушћа четири реке у велико сербанско Бело језеро, Дона, Дњепра, Дњестра и Дунава, Срби у расејању су узводно уз Дњепар, прво основали утврђење Рас. Срби у расејању су називани Расејани, Расини, односно Раси или Сербански Руси, како су их звала домицилна племена и на источној обали Дњепра основали су Рас, односно Стару Расију. То место је данашња источна Украјина, некада Стари Рус или Стара Русија. Дакле, Срби су мајка Русије или Расије, а не обрнуто, како кроз историју провлачи сатанистички радикални комунизам. Куд год да иду Срби носе Бога увек са собом. Не остављају га самог међу фрескама. Они који су сада на Косову, који му отимају, вређају и изврћу историју, који краду Сербанима сећања и бришу колективну меморију, гурају знање арамејског и сербанског у заборав и завијају дечје пелене у црно – црвену заставу радикалног комунизма, остаће, без Срба, на огњеној земљи. Окупацијом Косова, Србија је изгубила, привремено, део своје територије, али на то је, после јединог просрпског краља и цара Стефана Уроша Четвртог, већ вековима навикнута. Србија је навикла да губи и Срби су у комунизму издресирани да славе своје поразе. Србија тако губи и људе и територију и што је више смањују, то је чешће називају Великом. Косово неће отићи никуда, без обзира на поновљену окупацију. Није отишло ни после Турака. Србима ће у томе помоћи, не српски Бог и српски манастири, већ повратак српског историјског сећања и излазак из наметнутог заборава. Искључиво знање и сазнање помоћи ће Сербанима да ојачају и своје тело и свој дух. Данас се ради о овом другом. Рат за Косово, није рат за територију, већ рат за духовну и сунчеву светлост. Стављањем добровољног потписа на уговор са глобалистичким палим анђелом о преласку душе Косова у Луциферов мрак, Србија неће изгубити срце, јер оно ем није на Косову, ем се може лако пресадити операцијом, али ће изгубити нешто што је далеко важније. Изгубиће везу са Светим Духом. На жалост, у трговини са ђаволом душа се продаје из цуга, само једном, без лицитације, доживотно, заувек, за вјеки вјекова! Нема пресађивања и нема поврата оштећене робе! Добровољним и формалним признањем пораза који то није и који не постоји, простом заменом илузије за историју, предајом малене територије која је већ предата, не ратом, него страхом, стављањем добровољног потписа на такав, практично, бланко уговор са ђаволом, пред ђаволовим адвокатима и нотаром, Србија ће предати душу у руке Луциферу и кренути на пут без повратка. Творац је, због тога, одавно Апокалипсом започео нови Армагедон. Битка на брду Ар Газиместан је наставак битке на брду Ар Магедон. Зато, онај војсковођа у Србији, који покуша да стави параф на такву врсту ратног уговора о духовној капитулацији, без обзира на интересе, страх и притиске, неће ући у српску историју, јер ње неће ни бити, баш као ни Србије, али ће остати срамотно обешен у колективном сећању о вечно и разгранато Јудино дрво. Косово јесте симбол духовне победе и симбол душе сваког Србина појединачно! Али и сваког Јевреја појединачно, сваког Хрвата појединачно, сваког Немца појединачно, сваког Албанца појединачно, сваког католика појединачно… Косово је и заједнички симбол душе не само овог народа, већ и сваког народа на планети који хоће да живи слободно и онај ко прода или поклони тако јак и моћан светлосни симбол ђаволу, осудиће и себе и своју крвну линију на вечни живот, вечни мрак и вечне разговоре са Луцифером лично. А он није добар саговорник. Знам то из личног искуства.
Васко Васовић
swanspot 