СТРАХ ОД ОДБИЈАЊА

 

Овај кад-не-знаш-шта-читаш-блогић не пуни се често јер ме окупирају разне кад-немам-шта-друго-да-радим-ствари. Али ми се тема коју сад постављам, већ неко време мота по глави и никако да сложим коцкице…

Дивни афрички дрозд ми је повод: кад хоће да освоји женку он мора да направи “кућу“ – висеће гнездо. Ма, виђено је то много пута у документарцима о птицама. Дакле, он гнездо пажљиво прави тако што “кућа“треба да виси на сламчици са гране на дрвету а “будућа“ то посматра са стране, упија сваки потез, не учествује и – оцењује. Оцена се састоји у томе да, ако она повуче кљуном неку само њој видљиву нит из гомиле уплетених и висећа “кућа“ падне – нема ништа од њих двоје. Она одлази, он почиње испочетка. Или са истом или са другом дроздицом. Али, ако “кућа“ остане – она остаје његова и само његова до краја времена…

И многе друге живуљке које нису изгубиле везу са Природом и Универзумом – раде исто, морска створења, на пример…

Ал’код Људског рода све је контра.

Ergo, посматрам већ дуже време двоје својих средовечних познаника како се гомбају шта ће једно с другим. Срели су се после много година, обоје сами. Он јој нуди доживотно партнерство – она чини све да то не прихвати. Ништа јасно. А прилично би били  добар пар, бар тако делују са стране.

“Квар“ је у следећем: он толико тога обећава за време кад би она “пристала“ да сви околни посматрачи не могу  а да не навијају за њега.

Осим мене.

Јер! Зашто то што јој нуди кад она пристане  он не ради док она не пристане не би ли тако природно била верификовна истинитост и честитост везе? Па, лако је изобећавати, нудити све благодати, вештине и знања after. Лако је себе прикативати способним са  причама из неког  бившег личног  времена, као, у заједничкој будућности ће он знати да пружи исту способност/успешност за њих двоје…Само, шта кад не буде баш све то тако, post festum? Јел’има начина да она пре пристанка (у)види шта је чека, ако би, евентуално, уопште, решила да пристане? Поготову што женски део пара о коме пишем, та коју ја знам, ништа  не нуди, није јој је у природи да било шта нуди… (Понекад ме подсећа на оне вечите чекалице, али је то особа којој је, већином, све свеједно зато што је прилично добар “читач између редова“…и рађе би да не дочека, шта год то било…).

Дакле, Природа и Универзум поставише ствар како треба: најбољи побеђује и добија док не освоји – освајање је унапред, све, се демонстрира пре, али баш све . Само у Људској врсти – све се обећава и нуди за  после. Пристанка.

Гледам и питам се зашто је у мушком у овом пару мојих познаника толико јак  страх од одбијања ако све своје перле он покаже и понуди на дар (да, парафразирам Gibonnija, увек му име пишем латиницом због два н). Зашто не сме да се усуди на то? Зашто се плаши одбијања, значи, онда то што “снује“ није баш тако савршено? Зар то што треба да понуди до у детаљ – није чврста структура на коју би се она у потпуности ослонила? Као што минуциозно афрички дрозд прави “кућу“, овај мој познаник може овој мојој познаници да предочи сваки сегмент и сегментић онога што јој предлаже, успут се удварајући, жестоко. Да се избегне вађење “само њој видљиве нити“ кад се гнездо направи. Обоје су у довољним годинама да се не експериментише, а он се у страху од одбијања све више заплиће у самог себе анализирајући како што пре до циља  о чијем стварном садржају (зашто, како, где, због чега, колико, докле, са чим, уз кога, због кога, под којим условима и “условима“…) – она нема појма.

Опис чина није исто што и чин сâм.

Не бих им била у кожи, у њиховим средовечним годинама време се убрзава нагло…Зихерашко “човек не треба да буде сам…“ или “да се још једном осети оно нешто, пред крај живота…“ у њој не постоји, она време не признаје. А у њему баш то ври. Али он то не конкретизује. Не предлогом, предложио је већ. Не конкретизује ситним прецизним делањима и објашњавањима из којих би она схватила да време, ипак, постоји. И да време значи.

Ма, све ми се чини да је проблем следећи: да ли веровати – она је тешки Неверни Тома, да ли проверавати –  то је губљење горенаведеног времена, да ли уверавати – он сматра да је он сâмим собом (sic!!!) довољан “аргумент“…

А Природа и Универзум кажу, уместо свих тих Људских изведеница да треба  доказивати. Унапред и стално.

Sic!!! Без заграде.

Goruća ljubičasta srca...

Advertisements

%d bloggers like this: