Десна рука Светог Јована Крститеља, која се чува у манастиру Свети Петар Цетињски, на Цетињу, није религијски веродостојна, као ни прича да је том руком Јован КРСТИО Исуса. Бајка о Исусовом крштењу у реци Урдун или Јордан апсолутно је нетачна и потпуно нелогична. Јован није могао да направи ни такав симболични чин, ни такав крстозначни покрет десном руком, јер тада није ни могао да зна за крст, који у времену Исусовог „крштења“ није ни постојао. Симболика крста на коме је Христ био разапет настала је тек ПОСЛЕ његове смрти и његовог распетог тела на Брду лобања, Голготи у Јерусалиму, а никако пре тога. Према томе, Јован нити је могао да буде КРСТИТЕЉ, нити је могао да крсти Исуса три године пре него што се разапињање на крст уопште и догодило. Јован Исуса није ни потапао у воду реке Јордан, јер да јесте он би онда био Јован Потапатељ, а не Јован Крститељ. Исус није имао грехе, тако да је излишна и прича о симболичном спирању Исусових непостојећих грехова светом водом Јордана. Обред КРШТЕЊА није могао да постоји пре Исусове смрти, зато се никада није ни догодио Исусу. Ритуал потапања човека или животиње у воду, у бунар, у реку, у језеро или у море, антихристов је обред и најважнији је део такозваног МИТРИНОГ ПРОТОКОЛА. Протокола који је Растко Немањић, на захтев Ватикана и Папе Хонорија Трећег унео, у тада девастирани храм грчке богиње илузије Хелене Тројанске, Хелендар. Успут су протоколарно митротонисани и Зиг и Ватопед. Разлика између миротонисања и миТротонисања је и драстична и драматична, баш као и разлика између древног српског правоверја и модерног српског православља.
Тајне катакомбе испод Тибра и ватиканских зидина сакривају и даље тајну МИТРЕ МЕМФИСТА, бившег Бога Сунца и његовог Пирамидалног Протокола, окрећући потпуно Јутарњу звезду ка обрнутом крсту и изопаченим ритуалима контра егзорцизма. Какав је обред заиста урадио Јован да би помогао Исусу спасавајући га тако демонског утицаја рођеног брата? Јован, Исусов пријатељ и сеоски врач, урадио је радикалну ЦАРСКУ МИРОНИЗАЦИЈУ, тада, обичном народу, забрањени и прескупи ритуал, дозвољен искључиво тадашњој царској хијерархији. Базилика на Тибру све ове информације има, али их злонамерно крије. Шта је ЦАРСКА МИРОНИЗАЦИЈА? Опис и значење тог древног спиритуалног обреда нећете наћи више нигде, па ни у најдубљим подрумима мрачног Ватикана. Али, Апокалипса, једноставно, не дозвољава заборав. Јован је голог Исуса, који је стајао на обали реке Јордан, дакле не у води, већ на сувом, намазао по целом телу мирисним, халуциногеним уљем направљеним од канабиса, цимета, воденог божура и маслине. Тај прастари аријански, светлосни обред Луче, у сред ноћи, моћни је чин подсвесне раздемонизације, односно психолошке одбране од утицаја варљивог Бога мрака и јутарње звезде. У Јовановој Апокалипси, односно Открићу, остао је, такође и запис Исусове обредне реченице, четири пута изговорене на набатејском арамејском, коју је упутио Оцу, Творцу – „Луче нун, дабаши Абун!“ ( Засветли плавим, небо Оче!) Миропомазање, које је касније луциферијанска гарда претворила у митропомазање, тачније речено у митропотапање или водени обред крштења, ноћни је и заштитни обред, који се обавља искључиво за време пуног Месеца у тренутку када је најближи Земљи, такозваног Супермесеца и то тајно, без присуства сведока. Због тога и јесте, у религији, проглашен светом тајном. Јован је, дакле МИРОПОМАЗАТЕЉ, а не КРСТИТЕЉ. Исус је био МИРОПОМАЗАН, а не КРШТЕН. Због тога је десна рука Светог Јована потпуно енергетски и религијски нестабилна и не доноси мир без додира и присуства леве руке. На жалост, црква увек, када неко постави логично питање одговара крајњом мистификацијом извлачећи се из свега гурањем у нелогичну симболику или вађењем на грешке у преводу. И сама религија тапка у ћорсокацима уместо да прихвати једноставну чињеницу да Бог није ни симбол, ни религија, ни мистика, већ реална историјска и енергетска личност, баш као што су то били и његови божански синови, материјални Исус и нематеријални Луцифер. Знам да је ово сада изузетно тешко за разумевање и још теже за прихватање. То није ни битно. Суштина је да смо после седам хиљада година поново проговорили и сербанским и Исусовим библијским протоарамејским језиком:
„Тауди Абун!
Тауди дабаши!
Шубкјоно барек мор!“
Овај текст ће разумети само они који имају довољно вере и знања да пронађу себе! Они остали разумеће ме нешто касније и то тек када овај текст утоне у вештачки изазван заборав.
Васко Васовић, ’22.
You must be logged in to post a comment.