IZ RAZNIH RAZLOGA

Čudi mi se dragi, nepoznati prijatelj iz daleka: „… nisam do sad shvatio radi čega ljudi imaju potrebu pisati tzv.blogove…“.

Ma nisu ni oni, čast izuzecima, frende. Shvatili. Ali…

Radi čega ljudi uopšte imaju potrebu da pišu? Radi čega ljudi imaju bilo koju potrebu? Naravno, izuzimam elementarne potrebe koje imamo kao vrsta U Prirodi i koje nas drže živima.

Radi čega, dakle, ljudi imaju sve druge potrebe, uz one elementarne? Da li radi toga što smo ljudi ili radi toga što je sastavni deo vrste kojoj pripadamo –  nadgradnja u nama biološkima, koja se zove misaonost, koja se zove um? Misaonost, um, stvorili su sve što nas okružuje a da to nije Priroda i da to  nije Univerzum.  Sada  bi mi moj drugi prijatelj ( koji me je mnogo čemu o svemu ovome i naučio) održao slovo o tome “da sve što jeste – stvorili smo sami” – umom, da je i nebo koje gledamo stvoreno u našem umu jer naši generalni stavovi (nasleđeni, stečeni, ugrađivani u nas prirodom ne-savršenog uma) to zovu nebom a u nekoj drugačijoj percepciji to je ko zna šta.  Ako još malo analiziramo baš to, nebo, iz svih mogućih aspekata nauke, filozofije, religije ili sasvim nam nepoznate vizure, dakle, to nebo može biti sve drugo-samo ne nebo.

Da, zvuči previše nategnuto, filozofično, u krajnjem  nepotrebno, a najpre –  nebitno. Jer sve je u nama samima. Sve je onako kako mi sami vidimo, tj. pravimo poretke stvari. Ako hoćemo da gledamo očima svoga uma a ne očima  tuđih umova…

Draga prijateljica, od jutros, sa treće strane Mediterana kaže “u bedaku” je, da nema više, tamo gdje je ona, “ pravih ljudi”.  O, draga – šta su pravi ljudi? I nebitni su. Bitna si ti jer ono što u svojoj glavi stvoriš da ti bude – to ti je. Ničeg drugog nema. I dobro je da je tako jer si rasterećena gubljenja vremena koje treba da proživiš u sopstvenoj sreći, miru, produktivnosti, lepoti…I da to preneseš na sve oko sebe, posebno na one koji su ti najvažniji. Naoko zvuči kao more “mlaćenja praznih slama” na ovu temu. Ali nije. I jednostavno je. Treba analizirati sve uspešne (ha, ima zgodna knjiga, ima i film o tome – “The Secret/Tajna”, potražiti na YT!),  i shvatiti  da su celog života samo radili jednu jedinu stvar: videli  sopstvenu sreću,  i samo to, ništa više nisu dozvolili da im bude u umu.  I doživeli baš to što su fokusirali!

O, da ne ostavim prijatelja iz prvog pasusa bez odgovora na temu razloga da ljudi pišu blogove…

Dakako da je najbolje na svetu u živom kontaktu izraziti sebe. Dakako da je pisanje  radi pisanja jedna vrlo nesuvisla stvar koju pametni (ma šta to značilo) ljudi ne rade. Dakako da potreba za pisanjem spada u (još) jednu nadgradnju vrste kojoj pripadamo…

I…dakako, kad se neke čaše preliju, počne da se kipi, traže uzburkani mehurići da iziđu van. Neko se napije, neko je utučen, neko se ubije, neko se množi, neko se deli, neko se ništa ne mrda, ne reaguje,  sebe samog ne primećuje, nema pojma ko je,  šta i gde…

A neko piše blogove..

Advertisements

UMREŽENI, ILI U MREŽU ULOVLJENI…?

Društvene mreže, omiljena globalna zabava, su  zgodne igračkice. Ne samo za malu i veliku decu, nego za sve one koji, ili od duga dana, ili od istinske osame, ili od želje da provociraju bilo šta i bilo gde, ili od nemuštih drugih razloga – nemaju drugu igračkicu. Ne mislim da otkrivam „neke Amerike“ ovim tekstom, o društvenim mrežama nema šta nije rečeno.  No, još jedna vizura ne smeta…

Na IT sceni je toliko tih mreža i mrežica da ne znaš gde da se okreneš, a o svakoj ćeš svašta čuti. Ako si IT sveznalica možeš se i dobro zabaviti i zaglaviti, da ti bude vrlo lepo, da imaš mnogo kontakata i potencijalnih susreta, poslovnih i ostalih, uostalom, raznih.  Ali može ti biti i  vrlo loše. Kad nisi IT vešt  mogu mreže kontrolisati tebe a ne ti njih. No, jedno se uvek može izaći van. Mada,  u „cashed“ (odbačeni ali zauvek sačuvani, samo „čuvaru“ poznato gde…) , uz dobre veštine na kompjuteru, uvek možeš naći koga god.

I  može se još jedno: nikad ne ući u mrežu. Al’ ajd’ odoli kad sve mami da se i ti umrežiš. Da, jeste fascinantan osećaj da si deo globalne zajednice, da si, ako si kosmopolita, sa svima i u svemu. Ma šta to bilo. I dobar je osećaj da se komunikacija odvija trenutno, ako su sagovornici „on line“. I dobar je osećaj kako ti se budi radoznalost što te neko, ama baš tebe, „izabere“ za komunikaciju. U prvi momenat radoznalost natera da potpuno automatski uđeš u dijalog sa onim ko te je „izabrao“. A  onda se vežeš sa sterilnom makinom zvanom računar. I – nikad kraja. Spirala kojom komuniciraš iznenađujuće brzo te usisa. Brzo dođe jedan dan kada se probudiš iz sna – kraj računara…

Virtuelna realnost (o, kako nemoguć spoj termina) potom čini svoje. Postaješ blizak sa „Onimkoteizabrao“ na vrlo konkretan način a niti ga vidiš niti ga čuješ. Globalno selo postaje nebitno. Vi ste tu, jedno drugom na dohvat ruke. Daljina je nebitna, takođe. Zajedno ste stalno. Doduše, to zavisi od prirode, odnosno, razloga za komunikaciju. Senzori i filteri  za selekciju lagano otkazuju. „Druga strana“ vam postaje nešto normalno, svakodnevno. Od vrste napravljene veze  zavisi hoće li početi negodovanje ako „sagovornik“ iz nekog razloga nije na vezi. Gde je? Šta sad radi? Da li ste se dorekli? Šta niste pisali? Zašto niste drugačije?  Kako vas zamišlja? Kako li izgleda? Ma, je li baš ovako kako piše? Još nije tu? Kad će se javiti?…? …? …? Onda histerično čeprkate po računaru davši se u poteru za sagovornikom… Ooooooooo!

I sve to na neviđeno! Virtuelni odnos dve osobe  dobija na tolikoj dinamici da uopšte niste svesni da ne znate sa kime ste toliko  intenzivno u vezi a još ste manje svesni šta ste vi  „sagovorniku“. Možda se dopisujete sa osobom istog pola, možda sa nekim istraživačkim centrom, možda sa tinejdžerima koji su pobegli iz škole (danas većina tinejdžera  ne ide ni u krevet bez lap-topića a kamoli bez njih u školu), možda sa nekim ko se strašno dosađuje, možda sa zlonamernikom, možda sa nekim ko vam pravi neku smicalicu…?

No, sve to vam uopšte ni ne pada na pamet. Niti vam pada na pamet da ste jedino u konkretnoj komunikaciji samo sa računarom. Slušate njegov šum, ili ste pustili muziku. Dirate tipke računara, sa njim se gledate u oči, s tim što računar liči na kiklopa. On prvi primi vaše misli i osećaje kroz znakove koje kucate a on ih pretvara u jedinice i nule…

Ha, jedinice i nule!

Ja to prevodim ovako: ako 1 (jedan) sedi i komunicira sa računarom koji će to dobaciti  ko zna gde,  kuda i kome „izabranom“ od onih koji su vas „birali“ – onda se sve pretvara u 0 (nulu)! Logičan skor.

Jer! Ostali ste uskraćeni za tremu, rukovanje, vizuelni utisak (dobar ili loš), prvi pozdrav upoznavanja, par prvih zbunjenih rečenica, lagano opuštanje (ili laganu napregnutost), ulazak u neku prikladnu konverzaciju…ako nemate nešto pametnije – možda o vremenu (dobri stari engleski recept…)…? Ostali ste uskraćeni za stvarnu stvarnost, ne virtuelnu. U stvarnoj stvarnosti dobijate istinsko o sebi i o onoj drugoj strani!

Ma, da, naravno da sam „umrežena“. Višestruko. Pa, valjda se vidi. O, nekad su ljudi trpeli  od ljudi, posle je trpeo papir. A danas blog

A jesam li u mrežu ulovljena? Ne znam. Moram pitati računar.

%d bloggers like this: