СУКЊИЦА

Каже ми френд неки дан: “Оооо, како ви жене ношењем панталона наружите то што вам је дала Природа, нигде ногица за видети, нигде лелујања сукњице…“.

Хмммммммм, он ће да ми каже !?

…Није ствар у томе што жене масовно носе панталоне у свим варијантама и свих врста. Ствар је у томе зашто жене не носе сукњице. Зашто?

Историја одевања, као, уосталом, и историја свега, произилази из мушко – мушких  односа, основна потка: чији је дужи?, мушко – женских односа, основна потка: она је његов забран,  и женско – женских односа, основна потка: године.

У сва три случаја панталоне су суштина. Ко шта има у њима по основној потки мушко – мушких односа видимо у резултатима свега онога што воде, “ресорно“, мушкарци од хомосапиенса на овамо. Победников је увек био дужи мада ће бити весело кад укупна, објективна  историја изађе на видело, дакле, не само победничка. И кад на светлост дана покаже да су многи који су, наизглед, имали краћи – били истински победници. Дужи им је био у мозгу, не у панталонама.

Прескачем редослед јер “најслађе“ остављам за крај..

Женско – женски односи су у историју ушли, као повремена доминанта, због година. Побеђивала је и побеђује, у било чему, млађа, лепша, привлачнија, због свежине. Јасно к’о дан.Јединих неколико историјски женских мушкарца у сукњи биле су Елизабета I, владала од 1558 до 1603., Марија Терезија, аустријска царица,  владала од 1740. до 1780., Јелисавета I Петровна, руска императорка од 1741. до 1762. године (кћи Петра Великог), Викторија, енглеска краљица , владала од 1837 до 1901. Елизабета енглеска, садашња, је другој категорији мушких жена, као и Тачерица а и Меркелица, ако овако настави…Ако је нека дама оваквог калибра изостављена – грешку приписати овом  текстописцу. У предходном термину некоме фали родна равноправност? Па, на шта личи “овој текстописачици“, а нећу “овој ауторки“ јер ми се баш нешто данас неће да употребим “ауторки“….

Ту смо! Код родне равноправности. “Благодат“ феминизма (не, хвала, није ми потребито), феминистичких покрета …родне равноправности, догодила се глобалној женској популацији почетком прошлог века. Два владара из сенке, од неколиких, структурно дефинисаних у НСП-у,  Ротшилд & Рокфелер, закључили да огромна женска глобална популација не плаћа порез! Јер није запослена. Јер нема приходе. Јер није опорезована на основу тога. Формира се 5-6 добро плаћених акционих тимова који произведу “побуну“ за увођење права жена да раде, бирају, буду биране…и сличних тричарија, још. Колико су разне Розе Луксембург сломиле кичму женском принципу у суштинској компоненти социјалног функционисања, и уназадиле жену као прво космичко биће…друга је (и дуга) прича.

Сад прелазим на другу потку (ако треба – прочитај поново други пасус овог текста…), мушко женски односи – она је његов забран

Од пећине па на овамо постојало је одевање, примарно готово искључиво у функцији грејања/хлађења људског тела. Бити голишав (што је предивно и природно) је кроз историју цивилизације постало забрањено – познат је Божији гнев уперен на Адама и Еву, касније гнев клира на све оне, попут Микеланђела, због греха голотиње и осталих неподопштина. Дакле, од пећинског човека/жене до данас – одевени смо, како-тако.

Али како? Мушкарац има добро заклоњене препоне разним начинима замотавања. Жена: од струка/бедара лагано спуштена прекривка, до колена или глежњева.  Мушки елеменат је прилазио женском на “извол’те“ лаким подизањем прекривке да би своју алатку сместио где треба. Своју добро чувану алатку и прикљученија. Зашто добро чувану? Зато што је у њој оно зрно које ствара свет. А и зато да кључни мушки атрибут буде добро чуван од непријатеља, нпр. Женска алатка, дакле, на “извол’те“  далеко је доступнија увек била, чак и непријатељу! Ха, лицемераја!!! Ма, мушко се увек разметало оним што има поред себе а да носи прекривку. “Његов забран“ је, што је био лепши и чешће дизао прекривку кад њему дође,  био симбол његове моћи – он има Најбољу! Не  хајући што његово зрно које ствара свет без Најбоље – постаје мање од ништа, под условом да ништа постоји!!!

Еонима, вековима…поредак социјалних мушко-женских односа  трајао је са сукњом на једној а панталонама на другој страни. Суштина се није мењала. Све док се није догодило да принцип “чији је дужи“ не угрози овај свет толико да се Мајка Природа умешала. Зрно које ствара свет  толико се поиграло са тим светом да су се Најбоље повукле у сасвим другу крајност. Почеле су и оне да штите своју алаткицу на адекватан, панталоне-начин, начин који алаткицу чини неприступачнијом како за свог мушкарца, тако за “непријатеља“.

Зашто неприступачност? Зато што игрица “чији је дужи“ непосредно угрожава живот на Земљи. Обашка гомила радњи којима се Најбољој отежава способност за космичку мисију доношења живота на Свет. Социјално-економски односи, наука – медицина посебно, несагласје Човека и Природе на рачун Природе, учинили су да инстикти Најбоље прораде управо чувајући регуларан поредак ствари од нерегуларности…Чувајући Универзумски дар продужетка живота људске врсте на Земљи.

 Дакле, прича о сукњици очигледно нема везе са “превладавањем“ женског елемента а слабљењем мушког у политици, економији, …етц. То је још увек у траговима, небитно је,  а феминизму је за пожелети да нестане. Јер ће нестати врло брзо  са очигледним разлогом. И допринос феминизма у ношењу панталона је само у томе што јеогромној-женској-глобалној-популацији-која-не-плаћа-порез, са почетка прошлог века, требало помоћу панталона упуцати у подсвест истоветност с мушкарцима!

Слика

Али, …sic!

Човечанство/Природа/Универзум није тако једноставна прича како је игрица “чији је дужи“ подмеће. За све информације о томе – потражити све о Лилит, ancientсвезнајућу  Најбољу. Или је потражити лично. Изводљиво је. Не знате ко је то? Ако је тако – онда ништа не знате.

 А баш смо женствене у панталонама !

   

 

Д Е М О К Р А Т И Ј А

Прође и овај 15. Септембар, од 2007. године Међународни дан демократије. Појам демократија означава облик власти у којем све одлуке неке државе доноси, директно или индиректно,већина њених грађана кроз поштене изборе. Кад су ти услови испуњени, власт се може описати као демократска. То вреди за разне системе управљања, јер се ти појмови могу комбиновати и с другим врстама власти. У слободном преводу са грчког језика, језика античке државе у којој је демократија настала, ова реч значи владавина народа. Сврха демократије је да спречи концентрацију моћи у рукама појединца или групе која влада над целокупном популацијом.

Али,  начин како се формира демократско друштво управо демантује овај постулат. Јер,  на изборима већина бира мањину уступајући јој, гласањем, право да влада у њено име и за њен рачун. И ту настаје кључ за демистификовање демократије као најбољег облика власти. Време у којем живимо то доказује буквално на сваком кораку и у сваком сегменту људског живљења. Сведоци смо да нечасно и непоштено светом влада мањина – владари из сенке који системом капиларних судова своје, углавном мрачне науме, за већину светске популације прилично погубне, преносе до најмањих људских заједница.  Мрак тих наума огледа се у томе да нико у бирајућој већини данас нигде није задовољан изабраном мањином. Част изузецима, земљама где се ова чињеница и те како уважава е да би се сачувала стабилност државе и будућност њених грађана. Ти грађани су, у суштини, народ – нација. Упркос глобализацији чији је циљ да се разлике избришу на начине за које се често не бирају средства, паметне  државе и те како мудро чувају свој демократски поредак миксујући их са иновацијама које су проистекле из система проказиваних у прошлости (пример: већина скандинавских земаља).

World in chainsУстав који ограничава моћ владе и штити многа грађанска права, опште право гласа које свим грађанима гарантује то право без обзира на расу, пол или имовинско стање, слобода говора, слобода медија и приступ недржавним изворима информација, слобода окупљања, једнакост пред законом и право на суђење према закону,  право на приватно власништво и приватност, образовање које грађане упућује у њихова права и грађанске обавезе, широко и дубоко утемељено грађанско друштво, независно судство, систем међусобног надзора међу гранама власти… све овде набројано сувише добро звучи. 

А да ли је  логично да нам то било ко дâ, онако, од срца, само зато што поштује наша права? И воли нас? И брине о нама?

Зашто би то радио ако тиме себи ограничава права и слободе које добија у пакету са влашћу? Још увек заједница људи на Земљи није толико савршена да, кад појединца, појединце, изборима пустимо у моћ – та моћ произведе општу добробит.

Опет – част изузетцима, наравно.

Тема овог текста јесу простори где је демократија облик власти. Нећемо их набрајати, знамо који су и где су. Али захваљујући глобалном информисању, демократском интернету – недавно доказаном као највећем контролору ума у име демократије, бар можемо видети како је у/на тим просторима: мањина смишља све више начина да “води рачуна“ о већини , а то има чиме да финансира – код ње су моћ и средства. Зашто? Због тога што већина лагано види да је савремена демократија као облик власти – превара. Чак, у тзв. најдемократскијим земљама и постоје највеће системске преваре и све што су основни постулати наведени пре два пасуса је, у ствари, када се мало анализира, потпуно супротно. Једна од превара јесте и то да је демократија најбољи систем власти. Напротив, има бољих. О њима други пут. Мала напомена која од старта показује несавршеност овог облика власти: изворна, атинска демократија,  није подразумевала право гласа ни за петину свог тадашњег становништва, према историчарима – тек за неких 16% (извор: Википедија).

Сан сваког демократског друштва је да буде друштво богатих грађана. Но, откуд би нам то дâли, свима? Њима, мањини,  мора остати највише. Зато се друштво дели у слојеве, виши, средњи, нижи, са нијансама и поднијансама. Али јесте чињеница да само ако имамо добру материјалну подлогу за живот, онда смо, уствари, за њега спремни и способни. Јесте то још једна превара либералне демократије, али тако је како је. Још је дуго времена потребно да се схвати да је најбитнији принцип имати довољно за све, за свакога. Они ће све учинити да до тог схватања тешко дође. Мораће, у том случају, да откину од себе. А то “неће да може“.

Има много модела да будемо богати, тј. материјално релевантни како бисмо, уједно, преживели демократију као облик власти над нама. Док не створимо онај прави модел – да сви имамо довољно. Симпатична шема кружи демократским интернетом о томе како то постићи са само две краве. Праве краве. Примери су и из демократских и из недемократских облика власти, са свих страна света, осим са југа. Мада и тамо има крава…и демократије.

Ево како то изгледа:

Комунизам:имаш две краве, држава ти узме обе краве и да ти мало млека.

Социјализам: имаш две краве – једну даш комшији.

Фашизам:имаш две краве, држава ти узме обе и прода ти мало млека.

Нацизам:имаш две краве,држава ти узме обе и стреља те.

Бирократија: имаш две краве,  влада ти узме обе, једну стреља, другу помузе и баци млеко.

Традиционални капитализам: имаш две краве. Продаш једну и купиш бика. Стадо  се множи и расту ти приходи. Продаш све то и одеш у пензију са великим приходом.

Амерички корпорационизам: имаш две краве. Продаш једну а другу тераш да производи млеко као 4 друге. Касније запослиш експерта да утврди зашто је крава цркла.

Француски корпорационизам: имаш две краве. Ступиш у штрајк зато што немаш 3 краве.

Јапански корпорационизам: имаш две краве. Редизајнираш их да буду 1/10 обичне краве али да дају 20 пута више млека. Онда направиш паметан цртаћ, назовеш га Кравамон и рекламираш краве по целом свету.

Немачки корпорационизам: имаш две краве. Подесиш их да живе 100 година, једу једном месечно и саме себе музу.

Британски корпорационизам: имаш две краве. Обе су луде.

Италијански корпорационизам: имаш две краве. Али не знаш где су. Одеш на паузу, на ручак.

Руски корпорационизам: имаш две краве. Пребројиш и схватиш да их има 5. Опет пребројиш и схватиш да их је 5. Поново бројиш и схватиш да их има 42. Још једном бројиш и схватиш да их је 2. Престанеш бројати и отвориш нову боцу вотке.

Кинески корпорационизам: имаш две краве. Запослиш 300 људи да их музу. Тврдиш да је запосленост 100% и да је висок принос млека, и онда ухапсиш новинара који је објавио бројке.

Индијски корпорационизам: имаш две краве. Обожаваш их док не цркну.

Хрватски корпорационизам: имаш две краве. Држава ти их одузме јер су њено власништво, а тебе пензионише. Краве препусти тајкуну, он једну прода држави за пензиони фонд а једну странцу од којег купујеш робу. Тајкун заврши на Хавајима а ти на катану народне кухиње.

Српски корпорационизам: имаш две краве. Држава прода твоје краве. Тебе прогласи технолошким вишком.

Наравоученије: купимо краве док их још има на тржишту. И почнимо свој бизнис. Можемо да бирамо модел.

У демократији је све могуће. И оно што је немогуће. Да имамо једно мôре права, исто толико мôре обавеза али немамо слобода ни изблиза ни  на претек, да смо имућни онолико да живимо пристојно а живимо врло непристојно, да бирамо у свему оно што је по нашој мери а онда испада да угрожавамо свакога…

Еееех, та демократија…

 


СТРАХ ОД ОДБИЈАЊА

 

Овај кад-не-знаш-шта-читаш-блогић не пуни се често јер ме окупирају разне кад-немам-шта-друго-да-радим-ствари. Али ми се тема коју сад постављам, већ неко време мота по глави и никако да сложим коцкице…

Дивни афрички дрозд ми је повод: кад хоће да освоји женку он мора да направи “кућу“ – висеће гнездо. Ма, виђено је то много пута у документарцима о птицама. Дакле, он гнездо пажљиво прави тако што “кућа“треба да виси на сламчици са гране на дрвету а “будућа“ то посматра са стране, упија сваки потез, не учествује и – оцењује. Оцена се састоји у томе да, ако она повуче кљуном неку само њој видљиву нит из гомиле уплетених и висећа “кућа“ падне – нема ништа од њих двоје. Она одлази, он почиње испочетка. Или са истом или са другом дроздицом. Али, ако “кућа“ остане – она остаје његова и само његова до краја времена…

И многе друге живуљке које нису изгубиле везу са Природом и Универзумом – раде исто, морска створења, на пример…

Ал’код Људског рода све је контра.

Ergo, посматрам већ дуже време двоје својих средовечних познаника како се гомбају шта ће једно с другим. Срели су се после много година, обоје сами. Он јој нуди доживотно партнерство – она чини све да то не прихвати. Ништа јасно. А прилично би били  добар пар, бар тако делују са стране.

“Квар“ је у следећем: он толико тога обећава за време кад би она “пристала“ да сви околни посматрачи не могу  а да не навијају за њега.

Осим мене.

Јер! Зашто то што јој нуди кад она пристане  он не ради док она не пристане не би ли тако природно била верификовна истинитост и честитост везе? Па, лако је изобећавати, нудити све благодати, вештине и знања after. Лако је себе прикативати способним са  причама из неког  бившег личног  времена, као, у заједничкој будућности ће он знати да пружи исту способност/успешност за њих двоје…Само, шта кад не буде баш све то тако, post festum? Јел’има начина да она пре пристанка (у)види шта је чека, ако би, евентуално, уопште, решила да пристане? Поготову што женски део пара о коме пишем, та коју ја знам, ништа  не нуди, није јој је у природи да било шта нуди… (Понекад ме подсећа на оне вечите чекалице, али је то особа којој је, већином, све свеједно зато што је прилично добар “читач између редова“…и рађе би да не дочека, шта год то било…).

Дакле, Природа и Универзум поставише ствар како треба: најбољи побеђује и добија док не освоји – освајање је унапред, све, се демонстрира пре, али баш све . Само у Људској врсти – све се обећава и нуди за  после. Пристанка.

Гледам и питам се зашто је у мушком у овом пару мојих познаника толико јак  страх од одбијања ако све своје перле он покаже и понуди на дар (да, парафразирам Gibonnija, увек му име пишем латиницом због два н). Зашто не сме да се усуди на то? Зашто се плаши одбијања, значи, онда то што “снује“ није баш тако савршено? Зар то што треба да понуди до у детаљ – није чврста структура на коју би се она у потпуности ослонила? Као што минуциозно афрички дрозд прави “кућу“, овај мој познаник може овој мојој познаници да предочи сваки сегмент и сегментић онога што јој предлаже, успут се удварајући, жестоко. Да се избегне вађење “само њој видљиве нити“ кад се гнездо направи. Обоје су у довољним годинама да се не експериментише, а он се у страху од одбијања све више заплиће у самог себе анализирајући како што пре до циља  о чијем стварном садржају (зашто, како, где, због чега, колико, докле, са чим, уз кога, због кога, под којим условима и “условима“…) – она нема појма.

Опис чина није исто што и чин сâм.

Не бих им била у кожи, у њиховим средовечним годинама време се убрзава нагло…Зихерашко “човек не треба да буде сам…“ или “да се још једном осети оно нешто, пред крај живота…“ у њој не постоји, она време не признаје. А у њему баш то ври. Али он то не конкретизује. Не предлогом, предложио је већ. Не конкретизује ситним прецизним делањима и објашњавањима из којих би она схватила да време, ипак, постоји. И да време значи.

Ма, све ми се чини да је проблем следећи: да ли веровати – она је тешки Неверни Тома, да ли проверавати –  то је губљење горенаведеног времена, да ли уверавати – он сматра да је он сâмим собом (sic!!!) довољан “аргумент“…

А Природа и Универзум кажу, уместо свих тих Људских изведеница да треба  доказивати. Унапред и стално.

Sic!!! Без заграде.

Goruća ljubičasta srca...

А СЛОБОДЕ?

Јуче, децембар десети, међународни дан људских права… …данас, децембра једанаестог ја размишљам о слободама. Недостаје ми да се јучерашњи дан назове Међународни дан слобода и права.

Зашто ми недостаје? Зато што ми није јасно одакле ми ПРАВА. Да ли их неко поседује па ми их даје, малко, да их имам, као, и ја? Ко је давалац права? Зар права нису подразумевана самим тим што смо најсавршенија бића у познатом Универзуму?

Како подразумевана? Па, једноставно: ако своје слободе конзумирам на начин да сви око мене имају своје слободе онда ми не треба право на нешто. Онда ми треба легислатива која ће и мене и друге онемогућити да кршим слободе. Тренутни глобални поредак консензуално направљен да државе буду власници/даваоци/реализатори наших права је, неки тамо, ван нас, нас изнутра, онаквих какви смо, поредак који нема пуно везе са логиком. Ако у мени као Најсавршенијем Бићу у познатом делу Универзума није кристално јасно да је моја слобода условљена слободом  свих који ме окружују, онда – шта имам од права?

Пример: моја држава ми даје права од којих и њу и мене боли глава. Боли живот. Несносни смо једно другом. Ја у немогућности да одговорим на њене потребе, она у немогућности да из мене извуче за своје потребе.

слободан као птица

Наравоученије: није мој посао да бринем о држави већ о себи и својој земљи коју чине људи као ја. Мој посао је да добро проучим систем, људе с којима сам, окружење које имам. И да освајам сопствене слободе и делим их са свима око себе. Државин посао је да ме остави на миру и да ми не отежава “права“која ми даје, јер ја се с њом не слажем по дифолту. И нико нормалан  се не слаже са својом државом. По дифолту. Мени не требају права. Мени требају слободе: живота, дома, здравља, кретања, ваздуха, воде, птице…а не права на то. Зато је Универзална декларација о људским правима УН  неадекватан докуменат јер је непотпун.

Слобода ми/нам треба. Уређен живот, слободан од добијених права А ако неко случајно види слободу нека ми јави. Да је загрлим.

Снажно. Заувек.

 

(TW)OOO!

Ko o čemu- ja o društvenim mrežama…

Ima jedan Netlog, on te automatski ubaci u podmrežu za spajanje sa, hm, srodnim dušama, uglavnom suprotnog pola. Onako, bez naročitog upita hoćeš li ili ne. ‘Ajd da baš ne zamerim i to – sama pala, sama se ubola u tenutku kad sam pritisnula klik…Ko me ter’o….

A ono, tamo, na TWOO- u – bašta. Da, proleće je, sređuju se bašte ili terase…No, ova bašta je, naravno nešto drugo. Ta se ne sređuje. Gledaš je, analiziraš a opcija ti je da bereš cveće iz te bašte. Ili korov. Samo na jedan klik.

Jer, društvene mreže ti toliko toga nude da zaista mo’š da se silno zabavljaš. Ali je suština zabave, ustvari  tvoja  radoznalost. To što ti društvena mreža “namesti“ da o sebi daš omanju količinu podataka da bi video ko na tebe reaguje, to je  čista kolaterala…I što, bar TWOO, insistira na tvojoj fotki, ha, bože moj, pa to je mreža koja i nalepljuje jedne za druge upravo s fotkom.

E, baš nedam! Fotku.

U ostalom svaka mačka, preciznije, mače, da, ono pravo, četvoronožno, pufnasto, mazno i stalno gladno…isto je ko j’a. Ta sam. Na svojim ostalim profilima (ooo, selektivna sam i dakako, suštinski veoma anonimna) uvek sam stavila to plemenito i neobično červoronošče…ili neku zreliju macu, ko što sam i sama.

Ali ima TWOO još poneku caku. Recimo, stavi mi na profil gde su sva moja opisanija mene, da verbalno saobraćam, tj., govorim drugim delom mog maternjeg jezika koji je, dakako, srpskohrvatski. I da mi je taj drugi iz maternjeg preferirani. E, nije. Preferirani mi je, inače, engleski, na njemu pišem, često mislim, pričam ga ok, al’ nemam s kim.  Dakle, svako malo na svom TWOO profilu m(ij)enjam stavke, da se bar sebi prevedem, iako je drugima to nebitno. Zarad fair odnosa prema ‘klijenteli’ ovoliko šarolika mreža interesenata na TWOO-u zaslužila je bar i šarolikost ponuđenih opcija za profilisanje sebe samih. Kad se već profilišemo za neke umrežene koji nas traže okolo a mi tu. Blizu.

Ne, nisam protiv hrvatskog, naprotiv, odlično ga govorim, kao i bokeško-crnogorski (duuuuuuuugo živela u Boki…), kao i engleski, a naućiću i omiljeni italijanski, kad – tad. Ma, još me dosta ima, još sam mlada…Ha,ha.

Vraćam se na baštu. TWOO-vu. Branje cveća iz te bašte nije zabranjeno, al’ mi se čini da nije fair ni kod jedne društvene mreže što joj je  jedini cilj velika medijska moć okupiranja psihe ciljne grupe samo jednom stvari: s kim i kako se spojiti. To te onda drži toliko da polako  svoj stvarni život zamenjuješ virtuelnim snovima. I cilj je to, i samo to. Ne pusta želja da se neko srećno spoji. Ko to mene, tebe, vas, voli više i želi mi sreću od mene, tebe, vas?

Niko. Kod društvenih mreža biti najposećeniji je imperativ radi tržišne niše na internetu. Ništa novo. Al je to – samo to.

Ma, naravno da ostajem, umrežena.  Što bi kaz’o Brana pok. Crnčević – nastaviću se. TWOO bašta je zanimljiva.

Al’, idem sređivati moju terasu.

UMREŽENI, ILI U MREŽU ULOVLJENI…?

Društvene mreže, omiljena globalna zabava, su  zgodne igračkice. Ne samo za malu i veliku decu, nego za sve one koji, ili od duga dana, ili od istinske osame, ili od želje da provociraju bilo šta i bilo gde, ili od nemuštih drugih razloga – nemaju drugu igračkicu. Ne mislim da otkrivam „neke Amerike“ ovim tekstom, o društvenim mrežama nema šta nije rečeno.  No, još jedna vizura ne smeta…

Na IT sceni je toliko tih mreža i mrežica da ne znaš gde da se okreneš, a o svakoj ćeš svašta čuti. Ako si IT sveznalica možeš se i dobro zabaviti i zaglaviti, da ti bude vrlo lepo, da imaš mnogo kontakata i potencijalnih susreta, poslovnih i ostalih, uostalom, raznih.  Ali može ti biti i  vrlo loše. Kad nisi IT vešt  mogu mreže kontrolisati tebe a ne ti njih. No, jedno se uvek može izaći van. Mada,  u „cashed“ (odbačeni ali zauvek sačuvani, samo „čuvaru“ poznato gde…) , uz dobre veštine na kompjuteru, uvek možeš naći koga god.

I  može se još jedno: nikad ne ući u mrežu. Al’ ajd’ odoli kad sve mami da se i ti umrežiš. Da, jeste fascinantan osećaj da si deo globalne zajednice, da si, ako si kosmopolita, sa svima i u svemu. Ma šta to bilo. I dobar je osećaj da se komunikacija odvija trenutno, ako su sagovornici „on line“. I dobar je osećaj kako ti se budi radoznalost što te neko, ama baš tebe, „izabere“ za komunikaciju. U prvi momenat radoznalost natera da potpuno automatski uđeš u dijalog sa onim ko te je „izabrao“. A  onda se vežeš sa sterilnom makinom zvanom računar. I – nikad kraja. Spirala kojom komuniciraš iznenađujuće brzo te usisa. Brzo dođe jedan dan kada se probudiš iz sna – kraj računara…

Virtuelna realnost (o, kako nemoguć spoj termina) potom čini svoje. Postaješ blizak sa „Onimkoteizabrao“ na vrlo konkretan način a niti ga vidiš niti ga čuješ. Globalno selo postaje nebitno. Vi ste tu, jedno drugom na dohvat ruke. Daljina je nebitna, takođe. Zajedno ste stalno. Doduše, to zavisi od prirode, odnosno, razloga za komunikaciju. Senzori i filteri  za selekciju lagano otkazuju. „Druga strana“ vam postaje nešto normalno, svakodnevno. Od vrste napravljene veze  zavisi hoće li početi negodovanje ako „sagovornik“ iz nekog razloga nije na vezi. Gde je? Šta sad radi? Da li ste se dorekli? Šta niste pisali? Zašto niste drugačije?  Kako vas zamišlja? Kako li izgleda? Ma, je li baš ovako kako piše? Još nije tu? Kad će se javiti?…? …? …? Onda histerično čeprkate po računaru davši se u poteru za sagovornikom… Ooooooooo!

I sve to na neviđeno! Virtuelni odnos dve osobe  dobija na tolikoj dinamici da uopšte niste svesni da ne znate sa kime ste toliko  intenzivno u vezi a još ste manje svesni šta ste vi  „sagovorniku“. Možda se dopisujete sa osobom istog pola, možda sa nekim istraživačkim centrom, možda sa tinejdžerima koji su pobegli iz škole (danas većina tinejdžera  ne ide ni u krevet bez lap-topića a kamoli bez njih u školu), možda sa nekim ko se strašno dosađuje, možda sa zlonamernikom, možda sa nekim ko vam pravi neku smicalicu…?

No, sve to vam uopšte ni ne pada na pamet. Niti vam pada na pamet da ste jedino u konkretnoj komunikaciji samo sa računarom. Slušate njegov šum, ili ste pustili muziku. Dirate tipke računara, sa njim se gledate u oči, s tim što računar liči na kiklopa. On prvi primi vaše misli i osećaje kroz znakove koje kucate a on ih pretvara u jedinice i nule…

Ha, jedinice i nule!

Ja to prevodim ovako: ako 1 (jedan) sedi i komunicira sa računarom koji će to dobaciti  ko zna gde,  kuda i kome „izabranom“ od onih koji su vas „birali“ – onda se sve pretvara u 0 (nulu)! Logičan skor.

Jer! Ostali ste uskraćeni za tremu, rukovanje, vizuelni utisak (dobar ili loš), prvi pozdrav upoznavanja, par prvih zbunjenih rečenica, lagano opuštanje (ili laganu napregnutost), ulazak u neku prikladnu konverzaciju…ako nemate nešto pametnije – možda o vremenu (dobri stari engleski recept…)…? Ostali ste uskraćeni za stvarnu stvarnost, ne virtuelnu. U stvarnoj stvarnosti dobijate istinsko o sebi i o onoj drugoj strani!

Ma, da, naravno da sam „umrežena“. Višestruko. Pa, valjda se vidi. O, nekad su ljudi trpeli  od ljudi, posle je trpeo papir. A danas blog

A jesam li u mrežu ulovljena? Ne znam. Moram pitati računar.

ZAR OPET CRVENO I CRNO…?

U „Belexpo“-u, od 23-25.septembra godine ove, održan je Međunarodni sajam fine hrane i pića pod sofisticiranim nazivom „Kulinarija. Evo šta je taj sajam po dnevnom glasilu „Danas“:

„Na „Kulinariji“ će biti predstavljeni džemovi, slatka, voćni sokovi, šumske pečurke i tartufi, šunke i pršute, gurmanski sirevi, med iz ekološki očuvanih sredina, najčistija izvorska voda, vina i rakije, biljni čajevi i sve vrste organske hrane. Tartufi i šumske pečurke iz jugoistočne Evrope danas su, na jelovniku najboljih njujorških restorana, maline su poslastica u tokijskim dizajn hotelima, a sirevi, pršut, vina i voda postali su deo standardne ponude u delikatesnim prodavnicama Londona, Rima, Berlina, Moskve i Singapura. „Kulinarija“ će biti održana uz podršku Agrobiznis projekta USAID-a, Nemačke organizacije za tehničku saradnju (GTZ), Ministarstva poljoprivrede, Privredne komore Srbije i Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA).

Divno zvuči, divno je i bilo. Pomalo skupo, ali se bar mogla degustirati prefinjena hrana i piće. Za nadati se da će najbolje iz Srbije biti i u Londonu u oktobru „011. godine. Vidi http://www.anuga.com

A među najboljima na „Kulinariji“  bila je jedna čokolaterija (ne bih je reklamirala ovim putem) koja je prikazala zaista predivnu ambalažu (za prefinjene čokoladne proizvode): kutija zift crne boje sa crvenom trakom po širini + ime proizvoda u malo bele boje.

A što tako? Crno i  crveno. Boje smrti i krvi. Zar za predivni proizvod, a iz  Srbije, boje koje baš asociraju na osnovne boje potonjih 20  godina po kojima  se prepoznavalo sve što je srpsko?

Teoretičari i praktičari  vizuelnih komunikacija veoma bi imali šta da kažu o ovome. Podsvest sve beleži, zna, vadi po potrebi, ubacuje u svest i aplikuje gde treba. I gde ne treba.

Zar nije mogla biti kombinacija bele kutije i zlatne mašne? Ili obrnuto. Ili išta drugo, išta što podsvest orijentiše na drugi način.

Niko nije savršen pa da sve drži u glavi? Floskula koja nije tačna jer promišljanje svega i svačega i jeste svojstvo čoveka, ali se on bavi marginalijama koje mu zamućuju svest. Onaj ko je promišljao o božanstvenom proizvodu ostao je samo na tome.

Čudno da ga sam čarobni ukus čokolade nije inspirisao na druge boje…


%d bloggers like this: