ZAŠTO IH LAŽEMO?

Pre nego pročitate i jedan redak ovog teksta, dobro se zagledajte u oči ove kineske devojčice, bez obzira na rezoluciju slike. To što je na slici kinesko dete, neka ne zbunjuje. Dete je dete, ma čije da jeste.

Danas je Svetski dan deteta. Na stotine “svetskih dana nečega“ preplavljuju ovu Planetu. Na stotine licemernih obeležavanja. Ovo je najlicemernije.

Zašto?

Malo ispočetka: tzv.svetski dani izmišljeni su da bi se prekrila globalna laž kako živimo u dobrom svetu. Da, dobar je taj svet, ali samo za one koji nam prodaju maglu da je tako. Zato se izmišljaju svetski dani da bi, k’o fol, oni koji vladaju onima kojima vladaju pokazali, k’o fol, da vladaju dobro. Pozitivne statistike govore jedno, sve same superlativne brojke. Negativne statistike i sve ono što je tu, oko nas – govore drugo.

Zabrinuti i optužujući pogled ovog deteta sve govori. Niti je Svet dobro mesto za življenje, niti du deca u njemu povlašćena i sretna bića. A  u njihovo ime, odnosno, za “budućnost sveta“ sve se dešava.

Dešavaju se ratovi, ljudskom rukom proizvedene globalne kataklizme, naučna istraživanja koja su sa one strane razuma, političke odluke koje nemaju veze sa onima zbog kojih se donose, kulturološki “pomaci“ koji destruiraju ispravne matrice ponesene iz “krštenih“ vremena, vremena kada je sistem vrednosti bio ono što je čuvalo ljudske zajednice, a ne sistem profita na svaki način i po svaku cenu…

Idemo redom: ratovi, kao omiljena zabava Velikih majstora lože profita, licemerno i kontinuirano, vekovima prave “bolju“ geopolitičku preraspodelu sveta. U njima, ratovima, najviše stradaju najmanji, najbespomoćniji – deca (naravno, ostala nejač, star svet i žene, nije zaboravljena, kao ni drugi Živi svet…). U medijima najčešće dominiraju slike ratom ugrožene dece…

Ljudskom rukom i zlim naumom proizvedene kataklizme, dakle, kataklizme Zemlja-Zemlja studiozno pripremane da igranke sa ratovima ne budu preupadljive, takođe uništavaju najveći broj nejači i prirode. Opet strada, mahom, budućnost sveta – deca. Posle takvih kataklizmi ugroženo područje preplavljuju humanitarci svih boja, namera i namena sa tovarima pomoći iz robnih štokova iz davno zaboravljenih skladišta; nastupaju medicinari da u nemogućim uslovima izeksperimentišu za ko zna čiji račun, nove vakcine, lekove – mahom stare, al’ ajd’ super šansa da se staro  ne baci… Profit je čudo jer ove akcije finansiraju donatori…

Naučna istraživanja su vrhunac licemerja. Oficijelna industrija hrane, oficijelna medicina i oficijelna farmacija ne biraju sredstva da “boljoj budućnosti“ unaprede život trovanjima, izmišljenim dijagnozama, vakcinama koje se daju najmlađima a prave podlogu od koje se umire ranije no što prosečan ljudski vek. Ili, budalaštine tipa “otkrića“ nemačkih naučnika da, ustvari, parafraziram, u svakoj bebi postoji biološki indikator za promenu pola…Ovaj svet kloniranjem i dešifrovanjem genoma kao “vrhunskim naučnim dostignućem“ nije daleko od GM ljudi, a počeće se sa decom!

Kulturološke matrice su najefikasniji metod ulaženja u psihu i kontrolu uma. Nasilje i “iščašenost“ je medijski najeksploatisanija društvena pojava. Izmeštanje zabavnih aktivnosti za mlade u kasne noćne sate kada ljudskom telu, a dečijem posebno, treba san a ne budno stanje, izaziva niz poremećaja u organizmu koji na duži rok toliko kvare biološku supstancu mladih, mlađih, najmlađih konzuimenata sub i oficijelne kulture da već sad svetom hoda potpuno neupotrebljiva mladost. Dečije ropstvo, rad dece na crno samo za vodu, hranu i postelju,  tema je mnogih globalnih kampanja da se tom užasu stane na put; ali ne – profit je bitniji, najjevtinija radna snaga su deca, to nije bitno. Eksploatacija dece u medijske svrhe je ogromna: reklame, kampanje, audicije za decu – buduće zvezde i zvezdice…menjanje svesti da je nenormalno – normalno. Ali najcrnje je u obrazovanju. Svetska politika školovanja donela je “nedonošče“ školovanja već od dečijeg vrtića. Polazak u škole sa pet godina je notorna činjenica u tzv“ visokorazvijenim“ društvima. Opravdanje je bezobrazno jevtino: što pre treba proizvesti uspešne mlade ljude, da što pre počnu da rade i daju svoj doprinos zajednicama u kojima žive. A šta je iza? Iza je – što pre stvoriti poreske obveznike…Horor. Destruiranje porodice je posebna priča. Sve mame i tate sveta moraju da rade mnogo i dugo. Sva deca sveta žive od svojih ranih dana po jaslicama, vrtićima školama… A gore od toga je da to nikad nisu baš sve mame i tate i sva deca. Tamo gde ovoga nema – možemo polemisati jesu li to sretnija ili nesretnija društva. Sve, pa i blagostanje, ima drugu stranu medalje… Kao što drugu stranu medalje ima borba protiv naodvratnijeg zločina – pedofilije. I to je lažna borba, uhvaćeni zločinci su tek vrh ledenog brega ako je već svima jasno da u ovom zločinu učestvuje i Vatikan i mnooooooogi visoko pozicionirani bolesni tipovi u svetskom establišmentu.

Konačno, kakav je mikro i makro svet u kojem žive današnja deca? Kakav svet im se ostavlja od strane onih koji, k’o fol, brinu o tome? Šta svako odraslo biće može da uradi da  svakom detetu na svetu bude bolje nego što mu jeste?

I sve to, ama baš sve šta i kako treba, piše u očima devojčice sa slike, ko ume da vidi i shvati… Sve šta treba a čega nema, bar ne dovoljno. Ali, važno je da ima “svetskih dana“ koje izmišljaju belosvetske protuve Novog svetskog poretka…

СУКЊИЦА

Каже ми френд неки дан: “Оооо, како ви жене ношењем панталона наружите то што вам је дала Природа, нигде ногица за видети, нигде лелујања сукњице…“.

Хмммммммм, он ће да ми каже !?

…Није ствар у томе што жене масовно носе панталоне у свим варијантама и свих врста. Ствар је у томе зашто жене не носе сукњице. Зашто?

Историја одевања, као, уосталом, и историја свега, произилази из мушко – мушких  односа, основна потка: чији је дужи?, мушко – женских односа, основна потка: она је његов забран,  и женско – женских односа, основна потка: године.

У сва три случаја панталоне су суштина. Ко шта има у њима по основној потки мушко – мушких односа видимо у резултатима свега онога што воде, “ресорно“, мушкарци од хомосапиенса на овамо. Победников је увек био дужи мада ће бити весело кад укупна, објективна  историја изађе на видело, дакле, не само победничка. И кад на светлост дана покаже да су многи који су, наизглед, имали краћи – били истински победници. Дужи им је био у мозгу, не у панталонама.

Прескачем редослед јер “најслађе“ остављам за крај..

Женско – женски односи су у историју ушли, као повремена доминанта, због година. Побеђивала је и побеђује, у било чему, млађа, лепша, привлачнија, због свежине. Јасно к’о дан.Јединих неколико историјски женских мушкарца у сукњи биле су Елизабета I, владала од 1558 до 1603., Марија Терезија, аустријска царица,  владала од 1740. до 1780., Јелисавета I Петровна, руска императорка од 1741. до 1762. године (кћи Петра Великог), Викторија, енглеска краљица , владала од 1837 до 1901. Елизабета енглеска, садашња, је другој категорији мушких жена, као и Тачерица а и Меркелица, ако овако настави…Ако је нека дама оваквог калибра изостављена – грешку приписати овом  текстописцу. У предходном термину некоме фали родна равноправност? Па, на шта личи “овој текстописачици“, а нећу “овој ауторки“ јер ми се баш нешто данас неће да употребим “ауторки“….

Ту смо! Код родне равноправности. “Благодат“ феминизма (не, хвала, није ми потребито), феминистичких покрета …родне равноправности, догодила се глобалној женској популацији почетком прошлог века. Два владара из сенке, од неколиких, структурно дефинисаних у НСП-у,  Ротшилд & Рокфелер, закључили да огромна женска глобална популација не плаћа порез! Јер није запослена. Јер нема приходе. Јер није опорезована на основу тога. Формира се 5-6 добро плаћених акционих тимова који произведу “побуну“ за увођење права жена да раде, бирају, буду биране…и сличних тричарија, још. Колико су разне Розе Луксембург сломиле кичму женском принципу у суштинској компоненти социјалног функционисања, и уназадиле жену као прво космичко биће…друга је (и дуга) прича.

Сад прелазим на другу потку (ако треба – прочитај поново други пасус овог текста…), мушко женски односи – она је његов забран…

Од пећине па на овамо постојало је одевање, примарно готово искључиво у функцији грејања/хлађења људског тела. Бити голишав (што је предивно и природно) је кроз историју цивилизације постало забрањено – познат је Божији гнев уперен на Адама и Еву, касније гнев клира на све оне, попут Микеланђела, због греха голотиње и осталих неподопштина. Дакле, од пећинског човека/жене до данас – одевени смо, како-тако.

Али како? Мушкарац има добро заклоњене препоне разним начинима замотавања. Жена: од струка/бедара лагано спуштена прекривка, до колена или глежњева.  Мушки елеменат је прилазио женском на “извол’те“ лаким подизањем прекривке да би своју алатку сместио где треба. Своју добро чувану алатку и прикљученија. Зашто добро чувану? Зато што је у њој оно зрно које ствара свет. А и зато да кључни мушки атрибут буде добро чуван од непријатеља, нпр. Женска алатка, дакле, на “извол’те“  далеко је доступнија увек била, чак и непријатељу! Ха, лицемераја!!! Ма, мушко се увек разметало оним што има поред себе а да носи прекривку. “Његов забран“ је, што је био лепши и чешће дизао прекривку кад њему дође,  био симбол његове моћи – он има Најбољу! Не  хајући што његово зрно које ствара свет без Најбоље – постаје мање од ништа, под условом да ништа постоји!!!

Еонима, вековима…поредак социјалних мушко-женских односа  трајао је са сукњом на једној а панталонама на другој страни. Суштина се није мењала. Све док се није догодило да принцип “чији је дужи“ не угрози овај свет толико да се Мајка Природа умешала. Зрно које ствара свет  толико се поиграло са тим светом да су се Најбоље повукле у сасвим другу крајност. Почеле су и оне да штите своју алаткицу на адекватан, панталоне-начин, начин који алаткицу чини неприступачнијом како за свог мушкарца, тако за “непријатеља“.

Зашто неприступачност? Зато што игрица “чији је дужи“ непосредно угрожава живот на Земљи. Обашка гомила радњи којима се Најбољој отежава способност за космичку мисију доношења живота на Свет. Социјално-економски односи, наука – медицина посебно, несагласје Човека и Природе на рачун Природе, учинили су да инстикти Најбоље прораде управо чувајући регуларан поредак ствари од нерегуларности…Чувајући Универзумски дар продужетка живота људске врсте на Земљи.

 Дакле, прича о сукњици очигледно нема везе са “превладавањем“ женског елемента а слабљењем мушког у политици, економији, …етц. То је још увек у траговима, небитно је,  а феминизму је за пожелети да нестане. Јер ће нестати врло брзо  са очигледним разлогом. И допринос феминизма у ношењу панталона је само у томе што јеогромној-женској-глобалној-популацији-која-не-плаћа-порез, са почетка прошлог века, требало помоћу панталона упуцати у подсвест истоветност с мушкарцима!

Али, …sic!

Човечанство/Природа/Универзум није тако једноставна прича како је игрица “чији је дужи“ подмеће. За све информације о томе – потражити све о Лилит, ancientсвезнајућу  Најбољу. Или је потражити лично. Изводљиво је. Не знате ко је то? Ако је тако – онда ништа не знате.

 А баш смо женствене у панталонама !

   

 

ISTINE I LAŽI : zašto su vesti uvek loše?

Pozajmljen naslov (Bergman je snimio film koji se isto ovako zove….sjajan film) mi daje za pravo da ga koristim zbog nezamislive količine tekućeg zla na sve strane, kako lokalno tako globalno. A sve polazi od percepcije koja nam se nameće da bi produkovala tačno onaj efekat koji će proizvesti tačno određeno oficijelno delovanje zbog vrlo konkretnog cilja.

Naime, uočljivoje  da je poplava loših vesti svih vrsta nezamisliva. Brzinom od milion  informacija na  sat smo  bombardovani informacijama o ratovima, teškim saobraćajkama, poplavama, porodičnim ubistvima, terorističkim aktima,  pokoljima po školama, zemljotresima, uraganima, revizijama istorije novootkrivenim činjenicama koje nekoga iz pobednika pretvaraju u gubitnika, paničnim najavama ekonomskog kolapsa, dramatično lošim ekonomskim merama, medicinskim lažima, širenjem panike od novih boleština, šumskim požarima ogromnih razmera, pretnjama udara kometa u Zemlju…Nikad kraja.

Zašto tako? Zato što je globalna politika informisanja dobila zadatak od svetskih centara moći da sve one do kojih informacije dopiru pretvori u poplašene jedinke & kolektive.  Šta strah produkuje, strah kao najslabija tačka ljudske vrste, svih živih vrsta, uostalom? Jedan od baznih instikata izaziva  mentalnu i emotivnu nestabilnost koja rezultira odbrambenim mehanizmom: zaštititi sebe ( i sve svoje) na svaki način. Svaki način u ovako izazvanom strahu podrazumeva nepredvidivost. Nepredvidivost nosi razne opasnosti po zajednicu, zajednice. Protiv opasnosti se treba zaštititi. Zaštita su raznovrsne uniformisane snage kojima je zadatak da sankcionišu nepredvidivost, jer ona ugrožava vladare iz senke. Drugi deo ove slagalice je da se postigne  gotovo apsolutna kontrola uma kroz kontrolu i sankcionisanje ponašanja i onda se u ovoj jednačini dobija globalno zombirana populacija koja se oblikuje prema potrebi.

Ko ovo nije uvideo i dalje će sa strahom produkovanim strahom pratiti upravo one informacije koje su loše, gore, najgore…misleći da će tako biti spremniji da reaguje. A upravo to i jeste namera: izazvati prekomerno  reagovanje (otporima, pobunama, odbijanjem građanskih poslušnosti, itd…). I da se, zbog prekomernog reagovanja aktiviraju razne policije: komunalne, inspekcijske, finansijske, kriminalističke, saobraćajna, …ne zna im se broja…u USA npr, lokalno formirane kvartovske ili regionalne zaštitne snage…I svaka ima dozvolu da upotrebi silu ili svoja pravila nametne uz pomoć naoružanih snaga reda…

Ha, koja podla zamka! Dakle, globalno svi mogući mediji imaju za zadatak da prioritetno emituju loše stvari u informativnom bloku, da proizvode inicijalne kapisle straha. Potom dolaze suvoparne, prazne vesti koje nikome ništa ne znače. Potom, neka vestica koja se tiče malog broja ljudi. Tek na kraju sport, kultura… A to su jedine dve oblasti u kojima  Human race može da nađe iole onoga što je uljuđuje, što je ne pretvara u poplašenog zoon politikona koga se tako lako pretvara u zombi politikona. Istu stvar rade i sve društvene mreže, istu stvar u domenu informisanja radi Internet, himself. Radimo svi mi, čast izuzecima!, postujući loše stvari na svoje profile, loše stvari svih vrsta i namena…

Vladari iz senke znaju kako. Izvođači njihovih radova– kreatori metoda neposredne kontrole uma, psyops-i, znaju kako. Njihovi  izvođači radova su mediji. Takođe  znaju kako. I to bez obzira koji delovi sveta su po sredi. Da nisu, možda,  u zemljama – rajevima na Zemlji, vesti rajske? Ne, nisu. Naprotiv. I nije bitno da je zemlja/država u nekoj od globalnih integracija. Nije cilj zemlja. Cilj je pojedinac – globalno. A onda se sve ostalo lako oposli…

Btw, jel’ ima negde lepih vesti? Samo sa njima i njihovim posledicama suprotnim od posledica loših vesti, možemo spasiti ovu divnu Planetu nežno je držeći u svojim rukama. I spasiti tako sve nas u predzombiranom stadijumu.

“Smrt je vrlo skupa, plaća se životom.“ – Remark

Danima, tj, noćima loše spavam. Ja koja spavam 7-8 sati u komadu, i nema tih topova koji bi me probudili…  loše spavam. Šta s tim? Ništa posebno, milioni ljudi loše spavaju. Ali  kod mene to ne hoda, jer  ako išta dobro imam – to je čvrsti, zdrav, dobar san, za osobu od pređene 2/3 prosečnog trajanja života. Šta god to prosečno da jeste.

A istim tim danima, u stanu tačno ispod mog, indentičnom, sa posteljom na istom mestu gde je i moja, sa životom se deli moja draga komšinica, udovica i majka dva divna, zrela sina. Snajki i unučića nema.

Igra senki je prati oko godinu, dijagnoza CA želuca. Po otkriću teške činjenice u jako relevantnoj klinici za onkologiju, ponuđeno joj je da je “otvore“ da vide šta je, kakvo  je, koliko je, analiziraće ga,  pa će onda odlučiti šta dalje…ali će u svakom slučaju odmah posle toga imati ustaljeni protokol zračenja. Prognoza 1. : videće se kako podnosi terapiju a onda će se planirati naredni potezi. Prognoza 2. : nema prognoze…

Odbija moja komšinica to. Sa sinovima dogovara šta dalje, jer neće pakao važećeg CA protokola za koji niko ništa ne garantuje. Sinovi pametni, sposobni – prihvatili su da ’’izvuku’’ svoju mamu, i počinje sve redom: Brojs 42 dana, lagani prelazak na presno, post, razne pametne stvari moderne profesionalne alternativne medicine.

U svoj punoći žudnje za životom moja komšinica analizira: koliko toga je u životu podnela, suprug prosvetar, ona domaćica, dva sina, patrijarhalna provincija u Bosni, rat, izbeglištvo, muževljeva višegodišnja demencija po penzioonisanju, njegova smrt, udovištvo, nezaposleni (tada) sinovi, podstanarstvo svih izegličkih godina, malecne penzije iz dve republike…

I – sve je to prošlo kroz želudac, od gladnih tegobnih, neizvesnih godina, do malo smirenja uz, sada, zaposlenu i uzornu decu. Shvata moja komšinica gde đavo spava i da je želudac platio. Zna moja komšinica da je svaki rak u obolelom  već više godina prisutan u trenutku kad ga ’’blagovremeno’’ otkriju.  Zna moja komšinica šta su protokoli za lečenje toga gada u raspamećenim, korumpiranim, isfalsifikovanim zdravstvima poput ovdašnjeg.

Na svaka tri meseca analize pokazuju da joj je bolje, krvna slika carska, markeri u padu…Ali! Dok ono što ona želi da pobedi gubi bitku pred kvalitetom lečenja koje je izabrala, ona gubi bitku suočavanja sa samom sobom neprestano se pitajući gde je pogrešila, zašto  se boleština dogodila.

Radikalno ali uspešno lečenje dovodi do propratne pojave – fizičkog mršavljenja. Godine su donele krtost kostiju. Puknula je jedna butna, ponovo bolnica…Za nedelju – dve u bolnici,  bolnički režim ne može da realizuje sve ono što joj odabrani način života nalaže. Dolazi kući ’’puknutog filma’’ jer sad taj prelom kvari sve postignuto, nekoliko dana se ’’oporavlja’’ i – odlučuje da ode. Da ode odavde, od svega. Dodijalo joj.

Sinovi mi ispričali da je pre nekog vremena to, gotovo, izrekla, onako nikakva. Poslednjih nekoliko dana samo žmuri i ćuti, kao da spava. A ne spava.  I, dok se jedan od momaka dvoumio da li da ide do marketa koji je tu, na  minut, ili da to uradi kad mu dođe brat., a ipak je odlučio ovo prvo…Po povratku, u tih minut – dva…otišla je njegova mama. Jer je tako htela.

Šta god da je u svoje poslednje  dane, žmureći i ćuteći, imala u svojoj lepoj glavi, u umu, bilo je fluidno i putovalo je okolo. Bile smo fine komšinice, ne bliske, ali dovoljno da smo se ljudski volele i družile kad bi se ukazala prilika. Njena odluka lebdela je lagano po nevidljivim prostorima, odnoseći njen život tamo gde je ona odlučila.

To mi nije dalo da spavam. I sasvim je nebitan moj izostali san.          

Bitno je da je moja komšinica sada na boljem mestu.