Hi, Rock Star ! Ma, uvek smo mi zajedno, bez obzira šta drugi mislili o tome…

…kao i prošle godine, i ove smo se lepo danas i večeras družili. HVALA Ti na tome. Vidimo se dogodine !

6

 

 

 

Advertisements

Jednoj Zvezdi na Nebu…

Godina  je  kako  Te   o v d e   fizički   nema. A to je ništa, naravno,  u  poređenju  sa Univerzumom.Raša na sceniPočivaj  nam.  Vidimo  se.  Jednom.

SREŠĆEMO SE U UNIVERZUMU, PONOVO, UZ PRODUŽENI BEZ MLEKA….

…sigurno, znaš?

I onda ću ponovo da Ti kažem, sa divljenjem i poštovanjem, koliko si sa tako       m a l o  godina  bio i  o s t a o    originalna  i  jedinstvena ličnost, vrsni pisac, scenarista, glumac, snimatelj, kompozitor, pevač, muzičar, web dizajner i dizajner, inovativni kreativac, studiozni  defektolog sa neverovatnom posvećenošću mladima i deci, a nadasve dobar i čestit Čovek, prijatelj i drug.

Svi oni koji su presekli Tvoj životni put nestaće u nekom paklu,  siguran budi….

Drugi OnRaša na sceniRaša na sceni 2

Ali ne, neću njima da zagađujem ovaj oproštaj, makar i virtuelni oproštaj – znaš iz kojih je dubina duše…

Znaš.

WISH YOU WERE HERE…

Da je samo znala da nikada nije trebalo da me ostavi. Niti ja znam šta ću ovde, niti znam šta će ona tamo
Danas bi joj bilo lepih osamdeset. Lepih, jer je bila lepa osoba, lepa žena, lepa duša.
I uvek nam ostave samo to: zašto su nas napustili? Ti naši mili, dragi, jedinstveni roditelji. Mame posebno.
Zato nikada nismo sasvim odrasli, zreli ljudi…
… biti zreo ne znači da smo sve shvatili…Niti da ćemo sve shvatiti.
Ikada.

Mojoj mami,1934, na današnji dan rođenoj...

Mojoj mami koje nema već sedam godina ovde na Zemlji, na današnji dan rođenoj 1934. godine…

ZBOGOM, PRIJATELJU DRAGI…

…i hvala ti što si postojao kakav si postojao, dugo nas vodeći svojim veštinama nekim lepim putevima, da ne slomimo vrat na sopstvenim stramputicama…

BORA TODOROVIĆ 5. novembar 1929 – Beograd, 7. jul 2014 -Beograd

ZBOGOM, DIVA

RUŽICA NACIONALE

Hvala Vam što ste nam pokazali šta sve jesmo… I šta sve nismo…,  Diva.

“Smrt je vrlo skupa, plaća se životom.“ – Remark

Danima, tj, noćima loše spavam. Ja koja spavam 7-8 sati u komadu, i nema tih topova koji bi me probudili…  loše spavam. Šta s tim? Ništa posebno, milioni ljudi loše spavaju. Ali  kod mene to ne hoda, jer  ako išta dobro imam – to je čvrsti, zdrav, dobar san, za osobu od pređene 2/3 prosečnog trajanja života. Šta god to prosečno da jeste.

A istim tim danima, u stanu tačno ispod mog, indentičnom, sa posteljom na istom mestu gde je i moja, sa životom se deli moja draga komšinica, udovica i majka dva divna, zrela sina. Snajki i unučića nema.

Igra senki je prati oko godinu, dijagnoza CA želuca. Po otkriću teške činjenice u jako relevantnoj klinici za onkologiju, ponuđeno joj je da je “otvore“ da vide šta je, kakvo  je, koliko je, analiziraće ga,  pa će onda odlučiti šta dalje…ali će u svakom slučaju odmah posle toga imati ustaljeni protokol zračenja. Prognoza 1. : videće se kako podnosi terapiju a onda će se planirati naredni potezi. Prognoza 2. : nema prognoze…

Odbija moja komšinica to. Sa sinovima dogovara šta dalje, jer neće pakao važećeg CA protokola za koji niko ništa ne garantuje. Sinovi pametni, sposobni – prihvatili su da ’’izvuku’’ svoju mamu, i počinje sve redom: Brojs 42 dana, lagani prelazak na presno, post, razne pametne stvari moderne profesionalne alternativne medicine.

U svoj punoći žudnje za životom moja komšinica analizira: koliko toga je u životu podnela, suprug prosvetar, ona domaćica, dva sina, patrijarhalna provincija u Bosni, rat, izbeglištvo, muževljeva višegodišnja demencija po penzioonisanju, njegova smrt, udovištvo, nezaposleni (tada) sinovi, podstanarstvo svih izegličkih godina, malecne penzije iz dve republike…

I – sve je to prošlo kroz želudac, od gladnih tegobnih, neizvesnih godina, do malo smirenja uz, sada, zaposlenu i uzornu decu. Shvata moja komšinica gde đavo spava i da je želudac platio. Zna moja komšinica da je svaki rak u obolelom  već više godina prisutan u trenutku kad ga ’’blagovremeno’’ otkriju.  Zna moja komšinica šta su protokoli za lečenje toga gada u raspamećenim, korumpiranim, isfalsifikovanim zdravstvima poput ovdašnjeg.

Na svaka tri meseca analize pokazuju da joj je bolje, krvna slika carska, markeri u padu…Ali! Dok ono što ona želi da pobedi gubi bitku pred kvalitetom lečenja koje je izabrala, ona gubi bitku suočavanja sa samom sobom neprestano se pitajući gde je pogrešila, zašto  se boleština dogodila.

Radikalno ali uspešno lečenje dovodi do propratne pojave – fizičkog mršavljenja. Godine su donele krtost kostiju. Puknula je jedna butna, ponovo bolnica…Za nedelju – dve u bolnici,  bolnički režim ne može da realizuje sve ono što joj odabrani način života nalaže. Dolazi kući ’’puknutog filma’’ jer sad taj prelom kvari sve postignuto, nekoliko dana se ’’oporavlja’’ i – odlučuje da ode. Da ode odavde, od svega. Dodijalo joj.

Sinovi mi ispričali da je pre nekog vremena to, gotovo, izrekla, onako nikakva. Poslednjih nekoliko dana samo žmuri i ćuti, kao da spava. A ne spava.  I, dok se jedan od momaka dvoumio da li da ide do marketa koji je tu, na  minut, ili da to uradi kad mu dođe brat., a ipak je odlučio ovo prvo…Po povratku, u tih minut – dva…otišla je njegova mama. Jer je tako htela.

Crna ruža

Šta god da je u svoje poslednje  dane, žmureći i ćuteći, imala u svojoj lepoj glavi, u umu, bilo je fluidno i putovalo je okolo. Bile smo fine komšinice, ne bliske, ali dovoljno da smo se ljudski volele i družile kad bi se ukazala prilika. Njena odluka lebdela je lagano po nevidljivim prostorima, odnoseći njen život tamo gde je ona odlučila.

To mi nije dalo da spavam. I sasvim je nebitan moj izostali san.          

Bitno je da je moja komšinica sada na boljem mestu.

Претходно Старији уноси

%d bloggers like this: