А СЛОБОДЕ?

Јуче, децембар десети, међународни дан људских права… …данас, децембра једанаестог ја размишљам о слободама. Недостаје ми да се јучерашњи дан назове Међународни дан слобода и права.

Зашто ми недостаје? Зато што ми није јасно одакле ми ПРАВА. Да ли их неко поседује па ми их даје, малко, да их имам, као, и ја? Ко је давалац права? Зар права нису подразумевана самим тим што смо најсавршенија бића у познатом Универзуму?

Како подразумевана? Па, једноставно: ако своје слободе конзумирам на начин да сви око мене имају своје слободе онда ми не треба право на нешто. Онда ми треба легислатива која ће и мене и друге онемогућити да кршим слободе. Тренутни глобални поредак консензуално направљен да државе буду власници/даваоци/реализатори наших права је, неки тамо, ван нас, нас изнутра, онаквих какви смо, поредак који нема пуно везе са логиком. Ако у мени као Најсавршенијем Бићу у познатом делу Универзума није кристално јасно да је моја слобода условљена слободом  свих који ме окружују, онда – шта имам од права?

Пример: моја држава ми даје права од којих и њу и мене боли глава. Боли живот. Несносни смо једно другом. Ја у немогућности да одговорим на њене потребе, она у немогућности да из мене извуче за своје потребе.

Наравоученије: није мој посао да бринем о држави већ о себи и својој земљи коју чине људи као ја. Мој посао је да добро проучим систем, људе с којима сам, окружење које имам. И да освајам сопствене слободе и делим их са свима око себе. Државин посао је да ме остави на миру и да ми не отежава “права“која ми даје, јер ја се с њом не слажем по дифолту. И нико нормалан  се не слаже са својом државом. По дифолту. Мени не требају права. Мени требају слободе: живота, дома, здравља, кретања, ваздуха, воде, птице…а не права на то. Зато је Универзална декларација о људским правима УН  неадекватан докуменат јер је непотпун.

Слобода ми/нам треба. Уређен живот, слободан од добијених права А ако неко случајно види слободу нека ми јави. Да је загрлим.

Снажно. Заувек.