Радио Телевизија Србије је од свог оснивања Политички, а не Јавни сервис и то није ништа ново. Визуелни медиј јесте непревазиђено оружје за контролу ума и то користе сви режими, свуда у свету. Не постоји независан медиј. Медиј без контроле јесте медиј без новца и он ће сигурно, чак и да се појави, одмах бити покривен привидом демократије. Новинари телевизије су због тога и окренути према политици, а не према слици. Тиме издају саму суштину телевизије – њену слику и замењују је испразним рамом, претварајући тако живот ван екрана у његов телевизијски, изобличени, сурогат. Због тога су телевизијски новинари и подигнути на виртуелни, илузионистички пиједестал, али строго постављени само у нивоу брисача политичарских ципела, а са те обућарске висине масе делују безоблично и смрт постаје само статистика. Због бедних привилегија новинари мењају одговорност за лојалност, не знајући да таква врста моралне замене доноси и морални стрмоглав, уз огромну цену, коју на крају неће бити у стању да плате. Колико су српски телевизијски новинари застранили у својој неодговорности, незнању и површности говори и реченица наметнута насмејаној Јелени Обућини, несмотрено и несрећно изговорена, практично у антиреклами за квазиопозициону ТВ станицу Нова С – „Ми смо телевизија, ми ПРАВИМО вести!“. ПРАВЕ вести !?! Праве их и још се хвале тиме?! Праве их, сортирају, пакују или препакују. Лош израз или лош одраз, резултати су исти. Чега се паметан стиди… Или тако некако, не сећам се целе реченице. Каква је онда разлика између вас са Нове С и нас са старе РТС ? И ми ПРАВИМО вести, скраћивањем или продужавањем, не пласирамо их у етар ненаправљене, јер смо и ми, такође и одувек, фабрика за производњу и рециклажу вести, цензорски сервис за емитовање компримованих информација. Чим направите вест, она мора да буде и фабрички обрађена, дотерана и упакована, баш као и сваки производ и онда сте од сирове информације направили или робу коју продајете или се продајете за робу коју сте направили. Даље је све ствар или газдине наредбе или онога ко даје више. А Сорош је широке руке, јер су америчке Федералне резерве штампарска организација, баш као и Кисинџерова и Рокфелерова бивша фирма ЛУСИ ПРЕС на Петој авенији у срцу Менхетна, у згради под бившим бројем 666. Подсећа ме зато на Луцифер прес, далеко било. Дакле, ПРАВЕЋИ вести, правимо производ монтажом слике и тона према личним, а не према заједничким потребама. А газде се мењају, тако што и нас, као робу, врло лако, продају једни другима. Сад видим да је код речи роба, слово А постало вишак. Прављење вести, а не њихово буквално и неизмењено прослеђивање, јесте форма коментарисања и директан утицај на формирања става и то је најопаснији облик неприметне манипулације. Чим правиш вест, а не пушташ је сирову, тиме си је већ изменио и прилагодио свом интересу, а не општем, односно гледаоцу. Телевизија Србије чак иде и корак даље. Она вест и не показује сликом, него коментарише слику коју најчешће и нема, строго пазећи да се коментар допадне газди. А ако се газда ослони само на оно што воли да види и што воли да чује на РТС – у, завршиће као исти такви који су због тога и отпутовали, неки у Хаг, неки у Хад. Могу да замислим хаос у РТС – у, кад би се, не дај Боже, газда преко ноћи променио. Мада ће хаоса бити и овако и онако. Докле год у Србији постоји Телевизија која нема сопствени слику, дотле ни Србија неће имати селфи. РТС се, у времену које су појели скакавци, изгубио негде међу сувим српским шљивама. Проблем би могао да настане када власник шљивика прекасно схвати да онај који не може да види, развије и употреби друга чула. Неко би морао добро да размисли о сваком глаголу који изговори јавно, нарочито ако јавно тврди да је по професији новинар. Тијанић је прецизно рекао – у целој Србији има добрих и савесних новинара тек толико да се напуни један мањи лифт у Таковској 10. И био је у праву. Гледам новинарске величине које не знају разлику између икре и ликре и које питају саговорника како спречити земљотрес… Оче, реците нам какав је то осећај бити мајка. Славко, пази метак! Хвала Мирко! Спасао си ми живот! О таквим осећајима Мирка и Славка, Савла и Павла, Аве и Едама, требало би прво створити свест, а онда од те свести направити вест. Најбоље на Новој С, у студију „Обућина“, па је тако направљену, преправити у студију 8, на Кошутњаку, код Жике Обућара. Мада ми делује да је то све један те исти студио…
Овим сам завршио и са писањем текстова на Вајберу и са изношењем информација које су мени, лично, сплетом околности, биле доступне. Враћам се назад, међу сенке. Симболично, наравно, јер су сенке директни пратиоци светлости, нису последица мрака. Сенка је начин проласка светлости кроз препреку, као и обележје њене присутности.
Ово је заиста мој последњи текст. Неће их више бити, тако да и Анђела, симболична Анђела Ш., иза скупштинских Двери, може, најзад, да одахне.
Васко Васовић

You must be logged in to post a comment.