Imam divnu prijateljicu.
Imam teško bolesnu divnu prijateljicu. Osim dijagnoza tu su i sva priključenija srpskog zdravstva iz autorskog pera srpskog ministra zdravlja.
Prijateljica ima muža i sina jedinca. Da, i njih znam ali s’ njom sam baš – baš.
Svi troje fini i smerni ljudi, nevelikog operativnog znanja kad je u pitanju kombinatorika hronično lošeg i zapuštenog zdravlja+birokratija adekvatnih službi+ovo je Srbija sindrom+siromaštvo+… I kad je u pitanju izdržati mučno, tegobno i teskobno stanje u tom domu sa svom ovom kombinatorikom.
Šta još ima prijateljica? Osim mene i još par osoba koje, uopšte, zalaze u tu kuću (po onoj staroj da od nesreće svi beže) ima NASILJE U KUĆI.
U trenucima strahovitog gubljenja živaca, straha, teškog nezadovoljstva, neizvesnog sutra…nasilnički su se poneli muž i sin.moja prijateljica mi se poverila da je, tokom svega što ju je snašlo, nekoliko puta dobila što ćuški što malo manje batine. Tragova nema, oni su u dubini tela i duše…
Poverila mi se. Imam razloga da ne sumnjam u nju i njenu priču. Na moje pitanje da li su nešto videli lekari koji u vidu Hitne iz njenog doma skoro da ne izbijaju, da li im je išta rekla, negirala je. Jer njeni ukućani zbog dirinčenja češće nisu u kući no što su. Ona ima prostora da razgovara s medicinskim osobljem koje bi, po difoltu, reagovalo na adekvatan način.
Umesto svega što može da učini za sebe u okovima u kojima se nalazi – izabrala je mene da mi sve to ispriča. I ja sad nosim sve to sa sobom i ne znam zašto ja ćutim zbog svega.
A znam.
Jer: ja mojoj prijateljici verujem i njena priča mi se ne proverava zbog svega toga što proveravanje podrazumeva; ne ulazi mi se, ni pod razno u bilo kakav razgovor o svemu sa njenim ukućanima niti medicinarima; ni sa kim drugim mi se o tome ne razgovara, ne samo zato što ona, inače, traži da cela priča ostane striktno među nama dvema; ne priča mi se ni sa njom o tome, sem kad insistira…
I šta sam sad ja? Prijatelj? Saučesnik? (Ne)zainteresovani posmatrač?
A neko jutro me zove da me pita mogu li joj nabaviti broj Sigurne kuće u Bgd…
Jel može neko da me uputi šta da radim?
Da prevedem pitanje: šta biste vi na mom mestu?
A i to sa sigurnim kućama… samo u Srbijici je u modi gradnja sigurnih kuća za bračne (valjda i vambračne i ostale, ne znam) partnere, verovatno da bi se prao neki novac ili da bi se fingiralo humano društvo. A radi se sakato.
Umesto da se nasilnika udalji iz zajednice – porodice u kojoj se nasilje vrši a da se izloženima nasilju ostavi dom i mir, u Srbijici se radi obratno. Smeštanjem ugroženih u Sigurne kuće generiše se masa onih koji ostaju bez doma, posla i normalnog života. Nasilnik ostaje u domu koji je svojim nasilništvom razbio a ugroženi, uključujući i decu odlaze u rezervat Sigurna kuća. Na milost i nemilost najvećih glumaca među nama: države, humanitaraca, socijalnih radnika, koordinatora… Jaooooooooooooooooooooooj!
I, eto, umesto jedne teme danas na ovom blogiću – namestile su mi se dve, ne znaš koja je gora od koje a ja i dalje ne znam šta da radim. Kako da pomognem prijateljici…?
Nek’ neko bar ostavi komentar na ovaj tekst…
