BATINANJE NESREĆE

Imam divnu prijateljicu.

Imam teško bolesnu divnu prijateljicu. Osim dijagnoza tu su i sva priključenija srpskog zdravstva iz autorskog pera srpskog ministra zdravlja.

Prijateljica ima muža i sina jedinca. Da, i njih znam ali s’ njom sam baš – baš.

Svi troje fini i smerni ljudi, nevelikog operativnog znanja kad je  u pitanju kombinatorika hronično lošeg i zapuštenog zdravlja+birokratija adekvatnih službi+ovo je Srbija sindrom+siromaštvo+… I kad je u pitanju izdržati mučno, tegobno i teskobno stanje u tom domu sa svom ovom kombinatorikom.

Šta još ima prijateljica? Osim mene i još par osoba koje, uopšte, zalaze u tu kuću (po onoj staroj da od nesreće svi beže) ima NASILJE U KUĆI.

U trenucima strahovitog gubljenja živaca, straha, teškog nezadovoljstva, neizvesnog sutra…nasilnički su se poneli muž i sin.moja prijateljica mi se poverila da je, tokom svega što ju je snašlo, nekoliko puta dobila što ćuški što malo manje batine. Tragova nema, oni su u dubini tela i duše…

Poverila mi se. Imam razloga da ne sumnjam u nju i njenu priču. Na moje pitanje da li su nešto videli lekari koji u vidu Hitne iz njenog doma skoro da ne izbijaju, da li im je išta rekla, negirala je. Jer njeni ukućani zbog dirinčenja češće nisu u kući no što su. Ona ima prostora da razgovara s medicinskim osobljem koje bi, po difoltu, reagovalo na adekvatan način.

Umesto svega što može da učini za sebe u okovima u kojima se nalazi – izabrala je mene da mi sve  to ispriča. I ja sad nosim sve to sa sobom i ne znam zašto ja ćutim zbog svega.

A znam.

Jer:     ja mojoj prijateljici verujem i njena priča mi se ne proverava zbog svega toga što proveravanje podrazumeva; ne ulazi mi se, ni pod razno u bilo kakav razgovor o svemu sa njenim ukućanima niti medicinarima; ni sa kim drugim mi se o tome ne razgovara,  ne samo zato što ona, inače, traži da cela priča ostane striktno među nama dvema; ne priča mi se ni sa njom o tome, sem kad insistira…

I šta sam sad ja? Prijatelj? Saučesnik? (Ne)zainteresovani posmatrač?

A neko jutro me zove da me pita mogu li joj nabaviti broj Sigurne kuće u Bgd…

Jel može neko da me uputi šta da radim?

Da prevedem pitanje: šta biste vi na mom mestu?

A i to sa sigurnim kućama… samo u Srbijici je u modi gradnja sigurnih kuća za bračne (valjda i vambračne i ostale, ne znam) partnere, verovatno da bi se prao neki novac ili da bi se fingiralo humano društvo. A radi se sakato.

Umesto da se nasilnika udalji iz zajednice – porodice u kojoj se nasilje vrši a da se izloženima nasilju ostavi dom i mir, u Srbijici se radi obratno. Smeštanjem ugroženih u Sigurne kuće generiše se masa onih koji ostaju bez doma, posla i normalnog života. Nasilnik ostaje u domu koji je svojim nasilništvom razbio a ugroženi, uključujući i decu odlaze u rezervat  Sigurna kuća. Na milost i nemilost najvećih glumaca među nama: države, humanitaraca, socijalnih radnika,  koordinatora… Jaooooooooooooooooooooooj!

I,  eto, umesto jedne teme danas na ovom blogiću – namestile su mi se dve, ne znaš koja je gora od koje a ja i dalje ne znam šta da radim. Kako da pomognem prijateljici…?

Nek’ neko bar ostavi komentar na ovaj tekst…

Advertisements

PORUKA PRIJATELJA U KASNE NOĆNE SATE…I NEKE LIČNE OPSERVACIJE…

Šesti je oktobar, a ide i deseti, godina ova.

U kasne noćne sate, petog na šesti oktobar, prijatelj me obaveštava da je Boki proslavio desetogodišnjicu 5. Oktobra (onog 5.Oktobra). Jedan od najvažnijih gostiju je bio Ivica (vlasnik marice).

A stvari, ustvari, idu ovako:

dok su Điki i „Gotov je“ bili pravi, stvarni lideri, ova dvojica su lepili plakate i piškili u pesak. Da li je država (još prošle godine) doživela političko pomirenje ili nam država počiva na protivprirodnoj kohabitaciji dva nova lidera?

Šestog oktobra (2000.) nije bilo, ali imajući u vidu odnos Bokija i Ivice možda će se baš zato i desiti 10. oktobar… a njih dvojica danas neprekidno, mada potajno,  mere čiji je veći. Rejting. Još dvojica mere svoje, ali uzalud.

Iz pouzdanih izvora se, inače,  može saznati da je 10 godina zakasneli šesti oktobar – u pripremi. Da je tako, pokazuje i večerašnja premijera pozorišne predstave „Zlatno tele“ (Ilf i Petrov; rež. Goran Marković, u počast pok. ocu Radetu) u Narodnom pozorištu u BGD, koju prenosi Javni servis direktno!

Kao najava Zakasnelog šestog oktobra odlična (Tijanićeva?) ideja jer predstava govori o krimokratiji (ali i o idolopoklonstvu). Sounds fammiliar?

…hmmm.

Al’ –  ‘ajmo dalje. Kuda? Negde gde je bolje.

Umemo mi to!

OCTOBER, the 5th, TEN YEARS AFTER…


Why I’m writting this text in English now?

In my native town, long ago, one famous painter, (dead long ago,too) during the census of population in era of comunist rule (early ’50, Tito’s time), in the column about nationality, wrote that he was an Englishman. Funny?

Not funny. His state of mind in that specific time was very special related to system of that era. He was disgusted about all.

Today in Serbia, in this day of  „celebration of democratic changes“ , the greatest number of citizens rather will fill column with „Nobody „. They are disgusted, too. Let down, depleted, depressed…Need to write details? All of us know what each adjective means.

Why?

„Democratic changes“, in this ten years after, made us feel so. All promises about fundamental changes failed. Failed because electorate didn’t understand that the only change was in the persons elected.

The  thing we must never forget: everybody rules for him/herself. Not for us, for you, for me…

As soon as possible we conclude it, this us, this Serbia, this world… will be happier, healthier, more human…Because we are like that.

Recommendations and recipe: mind in the head, for the next ten years!

%d bloggers like this: