KNEZ IVO OD BALKANA…FOREVER

O jubileju pedesetogodišnjice dodele Nobelove nagrade za književnot balkanskom piscu Ivu Andriću, sve je već rečeno:  šta znači za sve nas, za njega, za svet… pogotovu u svetlu rečenice da se „..nagrada dodeljuje za “Za epsku snagu, kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje … “  . Svoje zemlje! Od koje smo svi mi, čitaoci i ne-čitaoci njegovih dela, napravili nekoliko svojih zemalja, iz kojih jedva niče i ono što treba da niče, a kamoli da će ikad nići bilo kakav Nobelovac Ne podcenjujem delatnike iz ovih naših „novih“ zemalja iz bilo koje kategorije za Nobelovu nagradu, ali, naprosto, sorti za tu vrstu nagrađivanja – više nema.

Kad u Znakovima pored puta Ivo kaže: „Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“ – sve nam je rekao. Čak samo u toj jednoj tvrdnji, ako ne, po mišljenju „nekih“ (prepoznaće se i zašto su u znacima navoda) u celokupnom svom delu, rekao je sve o nama  sa ovih prostora. Mada, ta rečenica može da se odnosi na bilo koga, bilo gde na svetu.

Dakle, učio nas je Ivo, da su naši strahovi od drugog, različitog, tuđeg , nejasnog, nama neprozirnog… zbog sopstvenog ne-htenja da shvatimo da nismo sami, da nismo na pustom ostrvu, da jedni bez drugih ne možemo. Jer pojedinac iz ljudske vrste nije  programiran  da živi sam, a tako ni jedan oblik njegove zajednice ne može bez druge zajednice.

Ali!  Mi, sa ovih prostora „našeg“ dela Balkana smo „izmislili“ da  može da se živi pojedinačno i u pojedinačnim zajednicama…Izmislili smo da smo pametniji, bolji, delotvorniji… ako smo u svom sopstvenom mentalnom toru, makar izmišljali mnoge njegove sadržaje i komponente, samo da bi bili „svoji“ (na „svome“…). Šta god da je Andrić napisao i opisao o baš tom „kvaru“ koji se tako besomučno zakovao u sve živo sa ovih prostora – uzalud je pisao, izgleda.  Nije nas samo on učio o našim manama i sklonostima ka razgrađivanju i shvatanju da ono što se naumi a ne promisli – mora da okrene na loše. Učili i „učili“ su nas i drugi, naši i tuđi. Isto uzalud. Čak i oko obeležavanja jubileja Andrićeve Nobelove, nismo u stanju niti svi zajedno obeležiti niti prestati više  maliciozno nego dobronamerno, analizirati ko je Andrić, čiji, šta je radio i o kome je pisao ili nije pisao.

Zamislite organizam koji rastavimo u sastavne delove i očekujemo da svaki deo radi i dalje, potpuno nezavisno. Deluje morbidno? Da. I jeste morbidno. Zato što je neprirodno. Da li organizam vredi sastaviti? Da. Da li će to biti isti onaj organiza? Ne.  Da li na mestu sastava treba vidati ranu ? Da. Ko je vidar? Sam sastavljeni organizam sa svojim unutrašnjim snagama samoiscelenja? Da li to treba tako? Treba.  Zašto?

Zato što je bilo koja destrukcija nečeg celovitog pogrešan potez. Jer destrukcija je regres. Svi prirodni i  svi univerzalni zakoni vode ka plusu. U tim zakonima nema destrukcije radi destrukcije. Ima transformacije iz dobrog u bolje, iz jednog ka više, iz starog u novo, iz negativnog u pozitivno. Iz minusa u plus. Tim zakonom se neutrališe sve ono što nije progres.

Andrić je, ma šta i kako pisao, od rečenica za jedan red, do hiljada i hiljada stranica knjiga, upravo o tome pisao. O pozitivnom iz negativnog i kako analizom negativnog pozitivno samo nadođe. Kao lepo ispečeni hleb u pećnici što nadođe, rumeni se i miriše.

Svima koji Andrićevog Nobela slave neka duša zamiriši poput tog hleba