HERMELIN

‘’Krzno hermelina je smeđe boje, sa izuzetkom trbuha koji je bele boje i vrha repa koji je uvek crn. U zimu, krzno je gušće i duže, a u područjima gdje sneg dugo traje i bude dubine više od 3 cm, krzno hermelina postepeno dobija snežnobelu boju. Ovakav snežnobeli hermelin je u umetnosti često predstavljao čestitost i nevinost. U isto vreme, to krzno je kroz istoriju bilo jako cenjeno, a i danas je, u aristokratskim krugovima…’’ (Wikipedija).

Ovaj opis ne kazuje i da ta prefinjena životinjica ima i niz karakternih osobina koje, po mišljenju ovog autora, samo dokazuju da su životinje, oduvek smatrane nižim bićima, u stvari,  viša bića… A ova  zverčica, je, ujedno, i mesožder i neverovatno je brzih refleksa kao i metabolizma.

Kad je beli, božanstven je. Taj hermelin. Nekako nestvarno raskošan, što ga  je činilo jako atraktivnim za ljude – lovce na bogatstvo, oduvek omiljen među aristokratijom zbog lepote i  raritetnosti krzna – i danas je raritet kao beli hermelin.

Ali, tamo gde ga i dalje ima u belom formatu (obodi hladnih klima i predela – Kanada, Sibir, Aljaska…), njegov karakter je, naravno, ostao isti hiljadama godina, kao i kad je lovljen za papske, velmoške, damske, snobovske… odore, na sreću lovaca.

Zašto?

Pa, maleni se, kad je u belom formatu, dâ uloviti relativno  lako: on toliko pazi i mazi svoje prelepo, veličanstveno krzno, da ga stalno čisti, neguje, gotovo polira, slično mačkama. Ali, u odnosu na njih kod njega je to dignuto na kub.

I kada dođe do fatalno neizbežnog trenutka da bude ulovljen, lovačka veština onda dođe do punog izražaja : lovci svih vrsta ga love u vreme kad će se snežna masa topiti i pretvarati u vodu, napajajući zemlju. Znaju lovci da će voda poplaviti zemunicu u kojoj beli živi. Vrebajući ga kad je sit i opušten i kad svoje predivno krzno, rekoh, gotovo polira, a voda krene – uleti im pravo gde treba.

Jer, nažalost…U svojoj nesreći predivni beli  uvek bira da ne isprlja krzno koje je njegova suština. Suština čija mimikričnost obezbeđuje opstanak. Pred neizbežnim beži kao lud, oseća opasnost sa fatalnim krajem… No, gde god da makne u suludom i uzaludnom bekstvu – neće u jamu. Jer jama je kaljava, zaboga, isprljaće se !!!

I – uvek izleti pred metak ili u čeljusti onih drugih živuljki kojima je plen.

Koliko god surovo zvučalo, činjenica je  da je za svakog od lovaca najbolji – mrtav hermelin.

A, po karakteru koji poseduje, beli hermelin je sebi najbolji kad je veličanstveno beo i čist…

On je samo kada je takav – za sebe stvarno živ. Sve ostalo je strah.

Od kaljuge.