HERMELIN

‘’Krzno hermelina je smeđe boje, sa izuzetkom trbuha koji je bele boje i vrha repa koji je uvek crn. U zimu, krzno je gušće i duže, a u područjima gdje sneg dugo traje i bude dubine više od 3 cm, krzno hermelina postepeno dobija snežnobelu boju. Ovakav snežnobeli hermelin je u umetnosti često predstavljao čestitost i nevinost. U isto vreme, to krzno je kroz istoriju bilo jako cenjeno, a i danas je, u aristokratskim krugovima…’’ (Wikipedija).

Ovaj opis ne kazuje i da ta prefinjena životinjica ima i niz karakternih osobina koje, po mišljenju ovog autora, samo dokazuju da su životinje, oduvek smatrane nižim bićima, u stvari,  viša bića… A ova  zverčica, je, ujedno, i mesožder i neverovatno je brzih refleksa kao i metabolizma.

Kad je beli, božanstven je. Taj hermelin. Nekako nestvarno raskošan, što ga  je činilo jako atraktivnim za ljude – lovce na bogatstvo, oduvek omiljen među aristokratijom zbog lepote i  raritetnosti krzna – i danas je raritet kao beli hermelin.

Ali, tamo gde ga i dalje ima u belom formatu (obodi hladnih klima i predela – Kanada, Sibir, Aljaska…), njegov karakter je, naravno, ostao isti hiljadama godina, kao i kad je lovljen za papske, velmoške, damske, snobovske… odore, na sreću lovaca.

Zašto?

Pa, maleni se, kad je u belom formatu, dâ uloviti relativno  lako: on toliko pazi i mazi svoje prelepo, veličanstveno krzno, da ga stalno čisti, neguje, gotovo polira, slično mačkama. Ali, u odnosu na njih kod njega je to dignuto na kub.

I kada dođe do fatalno neizbežnog trenutka da bude ulovljen, lovačka veština onda dođe do punog izražaja : lovci svih vrsta ga love u vreme kad će se snežna masa topiti i pretvarati u vodu, napajajući zemlju. Znaju lovci da će voda poplaviti zemunicu u kojoj beli živi. Vrebajući ga kad je sit i opušten i kad svoje predivno krzno, rekoh, gotovo polira, a voda krene – uleti im pravo gde treba.

Jer, nažalost…U svojoj nesreći predivni beli  uvek bira da ne isprlja krzno koje je njegova suština. Suština čija mimikričnost obezbeđuje opstanak. Pred neizbežnim beži kao lud, oseća opasnost sa fatalnim krajem… No, gde god da makne u suludom i uzaludnom bekstvu – neće u jamu. Jer jama je kaljava, zaboga, isprljaće se !!!

I – uvek izleti pred metak ili u čeljusti onih drugih živuljki kojima je plen.

Koliko god surovo zvučalo, činjenica je  da je za svakog od lovaca najbolji – mrtav hermelin.

A, po karakteru koji poseduje, beli hermelin je sebi najbolji kad je veličanstveno beo i čist…

On je samo kada je takav – za sebe stvarno živ. Sve ostalo je strah.

Od kaljuge.

ОБИЧНИ ЛЕПТИРИ ИЛИ ВИЛИНИ КОЊ(АН)ИЦИ…?

Однекуд, с Неба, пада Прва Љубав, липањ је, мислим да је тада, био исто јуни…и сада, као и тада, липе… мирише ли мирише.. Створи се ту, Прва Љубав, тако, наоко, ниодкуд.

И шта с њом.?

Шта с ТИМ?

Ајд’ да кренем из почетка…(!?)

Било је, мислим, пре 40  и кусур година. Конфузно (не)знање шта ти се то дешава, у доба кад још не знаш ни којег си пола…, лепа јутра на поласку у Гимназију – сачекивање с топлом кифлом, дуги погледи, великих одмора море једно, и… оно нешто се покрете што се звало “забављање“. Гимназијско. Многи вршњачки парови остали су и дан-данас скупа. Многи нису…Били смо “виђени“ за такав пар. Вечан.

Обоје пуни јаких емотивних ерупција, имали смо неки свој свет (ма, сви такви имају свој свет) који је Једно чувало као око у глави, нежношћу, пажњом, пажљивостима, страхом да то дивно не нестане…ТАЈ страх је призвао што је призвао. Друго је почело осећати невидљиве лијане у које се уплиће као кад се тоне у живи песак… И то Друго лагано одлази, прво духом, па емотивно, па…оде скроз.

Али!

Али, стварно, АЛИ!

То Друго је замало  дало Првом оно што Мир-Јам зове доказ љубави – на самом одласку, да, да, на самом одласку…aли он није то “узео“. Није хтео. А могао је. Није хтео јер је поштовао..

Чудно? Чудно.

После одлска Другог, Прво се ломи у комаде али успева да залепи делове у исту целину. Линије лепила вешто доводи до невидљивости…Нико појма није имао где су ломови били. Стандардно успешна каријера у њему прилично омиљеној а друштвено цењеној бранши, подразумевајуће заснивање породице, деца (а данас и силни унучићи…). Но, догађа се пуцање давно осушеног лепила што изазива поплаву библијских размера – али, поплаву гноја, смећа, очаја, сабирања и одузимања, без множења и дељења али и без знака једнакости…Иначе врхунски математичар, први пут је пред једначином која нема решење : пред самим собом. Тајну лепила и зашто је то лепило попустило – ником неће открити. Ником?

Друго добија у “тал“ екстремно буран живот пун успона и падова на којима би му они који животаре завидели докле год су живи, квалификујући Другог као хазардера, бескомпромисну особу, лакомислену, ексцентричну, егоцентричну…и сл., али надасве, снажног ума и снажне личности, на шта они који животаре имају посебно гађење…. А само Друго зна шта то би у преко 4 деценије… и, у сопственој дубини у којој се Друго сад налази, љубоморно брани себе од себе не би ли  личним ураганима,  коначно, стало за врат. Но, ко је још урагане зауставио? У најмању руку од урагана се све и свако – склања…ако шта и ко има да се склони…

У предходне, преко 4 деценије пар спорадичних сусрета Првог и Другог, донело је “размену“ млаких, недоречених, стања, свако у неком свом текућег-живота-лудилу, избегавајући нежељена признавања својих стварних стања.

Првом се није признавало, јер није то-то, ма шта то било. Лепило је било готово невидљиво…

Другоме се није ‘одавало’, јер своје му се није дало испричати, није се дало само од себе то ‘своје’, а не што Други није причалица, јер јесте, и то велика и занимљива. Бескрајно. А то ‘своје‘није испричљиво јер ни многе уши само, акамоли mentis, не би то могле да сваре…не би знале шта би с тим.

И, ergo, догађа се да Прво, након 40 и +,  потражи Друго… из непознатих разлога…Ово што се сад написало је чиста глупост… Јер! Првом су разлози познати, Другом је и свеједно… и није свеједно… јер је Друго у световима који имају аутентичне вертикале и хоризонтале и где све, али баш све – има другачијост у односу на постојеће.

Виртуелна комуникација само потврђује предходне тврдње, али виртуелна комуникација у трајању од 24 сата води ка сусрету. После 30-40, и кусур. А у кусуру је кључ. И не зна се ко је чувар кључа од ово Двоје, прво или друго.

По кореспонденцији – Прво улаже сву контролу света у својој припреми за виђење, и, наравно, предвиђено ‘дебео’, дугачак, свесадржајни разговор…Разговор без остатка.

У Другом раде лептири у централној чакри, као што раде увек кад је нешто ново у примицају, ново ради новог. Радозналост, под један, интрига, под два, другачијост, под три…и тако до бескраја. А такође спремно, и ово Друго, на разговор без остатка, на интелектуални маратон.

Јер! Падање Првог с Неба, Другом налаже или да се измакне или да на време постави air bag за падајућег…Забога, пад је пад, а сваки пад је лет. Звучи отрцано, к’о све фразе. А фразе су најтачније дијагнозе свега…и света!

О Вилиним Коњ(ан)ицима…други пут.