Римокатолички клер је уз помоћ грчке ортодоксне цркве, заједно са унијатском Васељенском Патријаршијом, учествовао и у религијској завери и у директној деструкцији и материјалног и нематеријалног Исуса, као и у комплетном фалсификовању историје после тога, сваљујући, злонамерно, колективну кривицу на, ни криве ни дужне, семитске Јевреје, баш као што, одавно и од Срба праве геноцидно, окрутно и реметилачко племе. Рим и Атина су драстично прекројили и изменили историју и подметнули под Исусово име сасвим другог Бога. Одатле корени ватиканског сатанизма и у Цариграду и у Атини. Једна од намонструознијих историјских превара је замена правог имена Исусове мајке, именом Марије из Магдале, као и њеним уметањем на место тринаестог апостола или, још нетачније, за Исусову љубавницу. Сасвим другачија историја показује да је Марија Магдалена рођена читавих 6 векова после Исусове смрти и то 633. године и да је као црна робиња из Тарихеје у Галилеји, одведена у Хамлиџ Хазаран, на делти реке Итил, данашње Волге, у Хазарско море. Као елитна проститутка у Хазарском каганату злоупотребљена је, у тридесет и трећој години, за рађање „Црног Исуса“, односно материјалног антиХристовог тела или Кагана Максимина Обадија или Абадеуса Антисуса 666. године у Хазарану. Одатле и три шестице, као централни, сатанистички, бројчани симбол. Латинско и грчко име Марија, изведено је из арамејског и хебрејског језика, али, Мераем, Мермихуа или Мерјем, на галилејском арамејском значи штрокава, горка, нечиста, а не узвишена, сјајна или величанствена, као што тврде злонамерни грчки преводиоци. Право име Исусове мајке било је Нунахуа или Нунаја и Исус ју је звао, на матерњем арамејском, једноставно или јаде или Нуна. Нуна или Нана, вуче корен из сербанског прајезика и преко феничанског дијалекта добија сложено симболичко значење – спретна као риба у води. Арамејска реч јаде или јуде значи мама или мајка и галилејско Yade Nunayya могло би да се преведе, такође симболички, као Мајка воде испод неба или простије и буквалније Жена риба. Одатле и слика рибе као најважнијег Исусовог пратећег симбола. Нунаја је била присутна и као тринаести апостол и као Исусова заштитница на последњој вечери у Јерусалиму. Седела је одмах до Исуса, са његове десне стране. Разапета је на крст истог дана, када су јој разапели и сина, али је латински преводилац од ње направио лажни и измишљени лик лопова, разапетог на крсту поред Исусовог. Разговори између разапетог Исуса и разапетог лопова и између Исуса и римског војника такође су и бљутаве и нелогичне историјске измишљотине, баш као и потпуно измењено Исусово обраћање Оцу. Захваљујући потказивачима и касније, лажном сведочењу шесторице апостола, које је предводио рибар Шимон, на латинском Петрус или Патреус, који је за ту услугу награђен местом првог римског бискупа – анти Папе и накнадно канонизован у Светог Петра, Исус и Нуна су погубљени на изузетно свиреп начин. Срећом, ЕА или Бог Отац зауставио је спаљивање њихових тела, спречивши тиме Митрину братоубилачку освету, односно, ватрену блокаду ускрсног повратка њихове светлости ка Оцу. У колективном сећању, ипак, Свети Сим(е)он или Петар остао је упамћен као Црни Анђео или Црни Петар, мада римокатолички и грчки „историчари“ покушавају и то да одгурну од себе. На њихову жалост, заједничко сећање на будућност, уроњено у прошлост и садашњост, није подложно брисању.
Грци су, више него Римљани, изменили и исконструисали до непрепознатљивости и разлику између апокалипсе и армагедона, између дневног Митриног жртвеног ритуала бацања у бунар или реку и древног сербанског ноћног обреда „крштења“, претворили у сатанистичке обреде епиклезу и ефхаристију, избацили жену са Свете горе, иако ју је жена и основала. Уз помоћ политичких католика Стефана Сим(е)она и Растка Саве Немањића, убацили су сатански Митрин ритуал у срце православља, помоћу храма захвалности грчкој богињи Хелени Тројанској, у славу инцестоидне, генетичке измене Божје креације, преко тадашњег Хелендара, односно, данашњег Хиландара и тако изопачили и веру и правоверје, одбацивши, потпуно, једну половину Божје креације. Ишли су и дотле да су, уз помоћ турских Јевреја, односно Хазара, изменили чак и назив православних свештеника, претворивши их, поспрдно, у попове. Поп или попас на исквареном грчком представља исто што и Папа на исквареном латинском – отац, али, свакако не у озбиљном преводу. Називи и Папа и поп су, Митрином вољом, кроз шатровачки сленг, добили уличарску конотацију и називом ћале уместо тата избрисали и терминолошко поштовање Оца. Колико је грчко – римско окретање Луциферу или Митри, Богу ноћи, ватре и мртвих, јако и стриктно, кроз целу нашу историју, показује и то да је осмишљена квазидемократија, у ствари, апсолутна диктатура сатанизма. Њујорк је један од очигледнијих примера, јер осим свог симбола паклене јабуке, на улазу има и кип, саркастично назван Кипом слободе, а у ствари је Сатанин, односно Митрин, Каутас Дадофор, бакљоноша који је 33. године запалио бакљом оба крста са разапетим Исусом и Исусовом мајком, у неуспешном покушају да се заустави њихова лучна транслокација ка Богу.
Апсолутно сви симболи, свих светских религија Луциферова су смицалица, баш као и хијерархијски војно – црквени концепт. Фалсификоване личности попут Светог Петра, Светог Саве, Марије Магдалене и Мојсија, раставиле су, током историје, Творчев концепт на контрадикторне замке. Лажни пророк Мојсије чак није био ни Јевреј, већ ортодоксни Копт, Египћанин, са свим пратећим религијско – сатанистичким одликама, роговима, змијом, убиствима, огњем, лажним заповестима. Чак и са лажним именом. Мојсије на хебрејском не представља ништа. Моше на коптском значи – дете. Мојсије је, дакле, једино „јеврејско“ мушко дете које је остало живо после наредбе фараона Рамзеса Другог да се побију сва прворођена, јеврејска, мушка деца. Још једна историјска лаж. Мојсије или Дете није ни рођен за време Рамзеса Другог, тако да ни та прича не стоји. Био је љубавник фараона Аменофиса Четвртог. Измислио је да је разбио камене плоче са Божјим заповестима, јер није могао да их покаже, из једноставног разлога, јер нису ни постојале. Бог није каменорезац, па да пише клинастим писмом и резбари хијероглифе по камењу. Благи Боже! Усвајањем таквих религијских небулоза Јевреји показују већи степен наивности од Срба.
Творац није аутор ни једне једине заповести, а камоли свих десет. Отац не комуницира са својом креацијом на такав начин. Нема ни потребу за писменим или усменим наредбама. Творац није ни судија, ни џелат и не стоји иза концепта греха и казне. Творац и Исус нису кажњавали и нису судили, нити су осмислили религије и хијерархију. Указивали су на знање и то, индиректно, кроз знакове. Али, помоћу бројева, уређаја и украденог сазнања са „Дрвета знања“, делује други Творчев син. Библија га је, кроз бајку о лопову, назвала Адамом и Евом. Оригинално Творчево Јеванђеље каже да иза оба имена и оба пола стоји само једна двополна особа. Луцифер, лично.
Васко Васовић
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
You must be logged in to post a comment.