Брисање сваког трага српског идентитета и живљења на овим просторима


СА ВАЈБЕР ГРУПЕ НЕКА БУДЕ СВЕТЛОСТ:

Писано 27.11.2022. г

ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА

Ретко је који међународни споразум нанео тако велику штету Србији, као што је то било са Тајном конвенцијом коју је Србија потписала са Аустро – Угарском (А-У) 1881. године. Разлози за њено потписивање леже у издаји тадашње царске Русије према Србији, јер је Русија још од успостављања Српске кнежевине након два устанка против Турака, подозриво гледала на васкрсавање српске државе, јер је Русија била свесна величине и утицаја средњовековних српских држава на Х’лму (термин Балкан су увели Турци по називу за централни планински масив на овом простору, који Срби од вајкада зову Стара планина). А Кијевска Русија је настала тек у 9. веку.

Због тога је Русија, и поред тога што је помагала српске устанике против Турака, много више улагала у Бугарску, коју је ослободила од Турака и потписивањем Сан – Стефанског мира 1881. г. издејствовала за Бугарску проширење 300 km на запад, на територије на којима је вековима српски идентитет био доминантнији у односу на бугарски. Тада је престоница Бугарске из Трнова премештена у Софију, где је становништво масовно славило славе, што је одлика српског идентитета, док Бугари славе имендане. Корекције граница предвиђених Сан – Стефанским миром су исте године извршене на Берлинском конгресу, али опет на штету Србије, јер су незнатно померене на исток. Кнез Милан Обреновић се осећао дубоко изданим од стране Русије и поред дотадашњих добрих односа са њом. У то време је политички утицај А-У нагло порастао формирањем двојног савеза са Немачком 1879. г. и кнез Милан се надао да ће уз подршку А – У издејствовати бољи политички положај за Србију, поготово што је А – У 1878. г добила на управу БиХ, из које је протерана турска војска. Осим тога, руска дипломатија је у тадашњој Србији наступала доста агресивно, а Русија је отворено негодовала што је Милан сменио Јована Ристића, који није хтео да пристане да А-У у Србији има повлашћен трговачки положај. Крајем маја 1881. г. Милан је начинио последњи корак да поправи односе са Русијом. Путовао је у Петроград, али је наишао на изузетно лош пријем на руском двору, па се дефинитивно окренуо А-У. Одмах се вратио у Беч и завршио преговоре о политичком уговору са А-У.

Тако је и настала ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА, коју је 16. јуна 1881. г. у Београду потписао министар спољних послова Србије Чедомиљ Мијатовић (либерал, иначе), по директном налогу кнеза Милана, а без претходног одобрења Скупштине и Владе Србије. Ова конвенција је предвиђала међусобну пријатељску политику, а Србија се посебно обавезала да на својој територији неће трпети политичка, верска или друга сплеткарења против А-У, подразумевајући ту и БиХ и Новопазарски санџак, које је А-У сматрала својом интересном зоном. Такође, Србија се обавезала да без претходног споразума са А-У неће преговарати ни закључивати политичке уговоре са другим државама, чиме се Србија одрекла самосталне спољне политике. Осим тога, Србија се обавезала да ће остати неутрална у случају рата А-У са другим државама.

А-У се обавезала да се не противи територијалном проширењу Србије на југ, осим на подручје Новопазарског санџака. Конвенција је требало да остане тајна и да важи 10 година.

Због ове самовоље кнеза Милана продубила се политичка криза, која је на кратко превазиђена проглашењем Србије за краљевину 1882. г, а Милану је краљевско достојанство први признао аустријски цар Франц Јозеф, што је у ствари била компензација за потписивање конвенције. Одредбе конвенције су пажљиво срочене да се покрију и усмени договори тадашњег кнеза Милана и Бечког двора, који су дефинисани у неколико тачака, историјски погубних за Србе, њихову државност, национални и културни идентитет :

1. У државотворном смислу, Србија нема шта да тражи северно од Саве и Дунава, и поред чињенице што је на подручју А-У живело много више Срба него у Србији и другој држави са српским идентитетом – Црној Гори. У то време је у А-У живело око 2.700.000 Срба, уз још 500.000 православаца (Срба) у БиХ и 450.000 Срба исламске вероисповести у БиХ, који су говорили српским језиком, што значи око 3.650.000 Срба, који су остали ван граница Србије.

2. Србија не сме територијално да се проширује на Новопазарски санџак и јужно од Косовске Митровице, што се сматрало интересном зоном А-У, већ само дуж Поморавља и евентуално Повардарја. Идеја је била да се Србија и Црна Гора територијално одвоје, како би и Црна Гора ушла у интересну зону А-У, а касније и у састав А-У. Подсећамо, А-У је по овом сценарију 1908. г. анектирала БиХ, са тежњом да настави да се шири преко Новопазарског санџака, КиМ и српског приморја (данашња Албанија), све до обала данашње Грчке и острва Крф, на коме су Аустријанци имали значајне земљишне поседе и на коме је по налогу аустријске царице Елизабете 1890. г. изграђен велелепни дворац Ахилион, у коме се сада налази музеј. У тежњи да Србију одвоји од мора, А-У се касније својски потрудила да од нехомогених шћипетарских (брђанских) племена вештачки створи тзв. албански народ. Најбројнији су били Тоске и Геге, уз још двадесетак албанских племена, у којима су већина били албанизовани Срби, који су задржали многе обичаје, народну ношњу, речи, старе српске митове и веровања. У време формирања Албаније, на том подручју је живело око 50% православних Срба (преко 500.000), око 40% Албанаца и око 10% Грка и др. Заједно са подручјем КиМ и Албанијом, ван Србије је планирано да остане око 1.500.000 Срба. Документ о овоме је у бечком архиву открила бугарска историчарка Теодора Толева, која је по објављивању књиге о томе, напрасно умрла под неразјашњеним околностима, а заправо је вероватно отрована или радиоактивно озрачена.

3. Србија је морала да се одрекне свог старог српског календара, по коме су до тада датирана сва црквена и већина админ. Докумената. Овај календар је укинут исте, 1881. године, чиме је Србија натерана да се одрекне своје историје 5.508 година пре рођења Исуса Христа, али и 7 векова своје историје после Христа, до наводног досељавања на Х’лм – значи укупно око 6.200 година своје историје.

4. Србија је морала да се одрекне своје историјско – правне школе, која је након два устанка почела интензивно да се развија, јер су у страним архивима откривани документи који су говорили о континуираном присуству Срба на широком подручју Европе, али и Мале Азије још од културе Лепенског вира, Старчевачке и Винчанске културе, што су еуфемизми за прастару српску културу на поменутим подручјима. По овом усменом договору, Србија је морала да прихвати тзв. бечку историјску школу, по којој су Срби наводни дошљаци на ове просторе тек у 7. веку н. е. Овим усменим договором и Тајном конвенцијом је почео „рат за српску историју“, који и даље траје.

После 140 година од потписивања Тајне конвенције, Србији и Србима се и даље негира право на историјску, националну, језичку и државну постојаност северно од Саве и Дунава, западно од Дрине, али и јужно од К. Митровице, са тежњом да се избрише сваки траг српског идентитета и живљења на овим просторима.

Слободан

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: