ЖИВОТ У ВРЕМЕПЛОВУ


С времена на време (с)хватам себе како на не-петпарачки начин задовољно обитавам у сасвим другој матрици него што би то требало.

А шта би требало?

Свакодневна класика грађанина државе која никад да се изтранзитира: лице избораније него што јесте од брига због брига, инфлацијом изгрижени редовни приходи који у оваквом лудилу од система могу постати нередовни, стари кућни апарати и неокречен дом, убиствена ужаснутост висином рачуна за комуналије, немање појма какво ти је здравље из страха од доктора, лекова и трошкова, живљење на рубу памети због курса евра и, фалабогу, девизног кредита, квалитетна гардероба & обућа из бивших времена, обоје похабани,  општа социјална  депресија због болесне релације власт – ми… Чудо зла.

Но, чучи негде враг који не да да потонеш: враг спасилац, ма шта се о врагу мислило. Од некуд  дежура да се не сиђе с ума и даје потпуно нови простор: ментално левитирање. Не, није пребирање по успоменама, није кајање због потеза који ни не треба да су за кајање јер су тада једино били могући, иначе би били неки други потези, није сећање на боља времена, није жал за било чиме, није чак ни жеља за млађим годинама када је све, као, лакше (никад није лако бити млад, само је лепо бити млад)

Ментална левитација је буквално издвајање себе унутрашњег изнад себе спољашњег и много је добро. Знам да делује компликовано, личи на беспосличарско филозофирање, али није ни једно ни друго. Како се то ради? Мислим да свако може да нађе свој модел, једино је потребно искрено хтети.

Мој модел је: изабрати неке универзалне квалитетне ствари и радити их стално: рецимо, добру музику пустити да потпуно овлада рецепторима: кад слушаш – слушаш у тоталној концентрацији, сваки инструмент, тон, такт, аранжман, боје звукова, гласова. Скроз си у томе. Потпуно нова унутрашња реалност

Život u vremeplovu

Изабрати, рецимо, добру књигу или слику: удубити се тако да те окује собом, књига или слика, да си у њима без остатка; да осетиш мирис описаних простора из књиге, на слици. Нису то мириси папира, платна, боје. То су мириси у радњи књиге, у садржају слике. Напрегни се. Укључи машту. Потпуно нова унутрашња реалност.

Или, рецимо, куваш. Упитај се о пореклу и путу намирнице до тебе и шта је њена сврха. Шта је то, како и где расте, ко је бере, препарира или транжира, како је пакује и транспортује, да ли је и како конзумирају други лјуди и народи, шта су јој састојци, како све може да се припреми, зашто је битна за твој физикус… Потпуно нова унутрашња реалност.

Ево даље: искључиво се дружити са саговорницима како са блиским људима, тако од било куд, дакле лични круг, пријатељи пријатеља, виртуелни свет,одавде оданде, из иностранства, са којима можеш да се поделиш, којима можеш нешто да узмеш, што је паметно и за тебе и за њих; а истовремено да им нешто даш, што је паметно и за тебе и за њих. Размењивати само добре мисли и теме, корисне савете, лепа искуства, паметне препоруке. Потпуно нова унутрашња реалност.

Какве то везе има са времепловом? Само са њим и има. Релативизује стварну стварност у којој си, не одлаже ни једно решење, напротив, даје најширу могућу лепезу шанси да нађеш одговоре и идеје које те растерећују неког баласта. Док не мислиш о проблему то не значи да он не постоји, али ниси у њему да те стално једе, него си ван, а ван има свашта нешто у понуди што дође, по дифолту, сâмо до тебе. Времеплов је управо то: време креираш као ментални простор по коме пловиш неограничено. Ту нема времена као астрономске картегорије, ту нема сатова, рокова, година… То  је све у стварној стварности описаној с почетка ове писаније…

Потпуно нова унутрашња реалност. На извол’те. Само се натераш и навежбаш.

 

Advertisements

1 коментар (+додајте свој?)

  1. Škoepija
    нов 11, 2013 @ 05:47:30

    „Samo…“ 😦

%d bloggers like this: