Д Е М О К Р А Т И Ј А


Прође и овај 15. Септембар, од 2007. године Међународни дан демократије. Појам демократија означава облик власти у којем све одлуке неке државе доноси, директно или индиректно,већина њених грађана кроз поштене изборе. Кад су ти услови испуњени, власт се може описати као демократска. То вреди за разне системе управљања, јер се ти појмови могу комбиновати и с другим врстама власти. У слободном преводу са грчког језика, језика античке државе у којој је демократија настала, ова реч значи владавина народа. Сврха демократије је да спречи концентрацију моћи у рукама појединца или групе која влада над целокупном популацијом.

Али,  начин како се формира демократско друштво управо демантује овај постулат. Јер,  на изборима већина бира мањину уступајући јој, гласањем, право да влада у њено име и за њен рачун. И ту настаје кључ за демистификовање демократије као најбољег облика власти. Време у којем живимо то доказује буквално на сваком кораку и у сваком сегменту људског живљења. Сведоци смо да нечасно и непоштено светом влада мањина – владари из сенке који системом капиларних судова своје, углавном мрачне науме, за већину светске популације прилично погубне, преносе до најмањих људских заједница.  Мрак тих наума огледа се у томе да нико у бирајућој већини данас нигде није задовољан изабраном мањином. Част изузецима, земљама где се ова чињеница и те како уважава е да би се сачувала стабилност државе и будућност њених грађана. Ти грађани су, у суштини, народ – нација. Упркос глобализацији чији је циљ да се разлике избришу на начине за које се често не бирају средства, паметне  државе и те како мудро чувају свој демократски поредак миксујући их са иновацијама које су проистекле из система проказиваних у прошлости (пример: већина скандинавских земаља).

World in chainsУстав који ограничава моћ владе и штити многа грађанска права, опште право гласа које свим грађанима гарантује то право без обзира на расу, пол или имовинско стање, слобода говора, слобода медија и приступ недржавним изворима информација, слобода окупљања, једнакост пред законом и право на суђење према закону,  право на приватно власништво и приватност, образовање које грађане упућује у њихова права и грађанске обавезе, широко и дубоко утемељено грађанско друштво, независно судство, систем међусобног надзора међу гранама власти… све овде набројано сувише добро звучи. 

А да ли је  логично да нам то било ко дâ, онако, од срца, само зато што поштује наша права? И воли нас? И брине о нама?

Зашто би то радио ако тиме себи ограничава права и слободе које добија у пакету са влашћу? Још увек заједница људи на Земљи није толико савршена да, кад појединца, појединце, изборима пустимо у моћ – та моћ произведе општу добробит.

Опет – част изузетцима, наравно.

Тема овог текста јесу простори где је демократија облик власти. Нећемо их набрајати, знамо који су и где су. Али захваљујући глобалном информисању, демократском интернету – недавно доказаном као највећем контролору ума у име демократије, бар можемо видети како је у/на тим просторима: мањина смишља све више начина да “води рачуна“ о већини , а то има чиме да финансира – код ње су моћ и средства. Зашто? Због тога што већина лагано види да је савремена демократија као облик власти – превара. Чак, у тзв. најдемократскијим земљама и постоје највеће системске преваре и све што су основни постулати наведени пре два пасуса је, у ствари, када се мало анализира, потпуно супротно. Једна од превара јесте и то да је демократија најбољи систем власти. Напротив, има бољих. О њима други пут. Мала напомена која од старта показује несавршеност овог облика власти: изворна, атинска демократија,  није подразумевала право гласа ни за петину свог тадашњег становништва, према историчарима – тек за неких 16% (извор: Википедија).

Сан сваког демократског друштва је да буде друштво богатих грађана. Но, откуд би нам то дâли, свима? Њима, мањини,  мора остати највише. Зато се друштво дели у слојеве, виши, средњи, нижи, са нијансама и поднијансама. Али јесте чињеница да само ако имамо добру материјалну подлогу за живот, онда смо, уствари, за њега спремни и способни. Јесте то још једна превара либералне демократије, али тако је како је. Још је дуго времена потребно да се схвати да је најбитнији принцип имати довољно за све, за свакога. Они ће све учинити да до тог схватања тешко дође. Мораће, у том случају, да откину од себе. А то “неће да може“.

Има много модела да будемо богати, тј. материјално релевантни како бисмо, уједно, преживели демократију као облик власти над нама. Док не створимо онај прави модел – да сви имамо довољно. Симпатична шема кружи демократским интернетом о томе како то постићи са само две краве. Праве краве. Примери су и из демократских и из недемократских облика власти, са свих страна света, осим са југа. Мада и тамо има крава…и демократије.

Ево како то изгледа:

Комунизам:имаш две краве, држава ти узме обе краве и да ти мало млека.

Социјализам: имаш две краве – једну даш комшији.

Фашизам:имаш две краве, држава ти узме обе и прода ти мало млека.

Нацизам:имаш две краве,држава ти узме обе и стреља те.

Бирократија: имаш две краве,  влада ти узме обе, једну стреља, другу помузе и баци млеко.

Традиционални капитализам: имаш две краве. Продаш једну и купиш бика. Стадо  се множи и расту ти приходи. Продаш све то и одеш у пензију са великим приходом.

Амерички корпорационизам: имаш две краве. Продаш једну а другу тераш да производи млеко као 4 друге. Касније запослиш експерта да утврди зашто је крава цркла.

Француски корпорационизам: имаш две краве. Ступиш у штрајк зато што немаш 3 краве.

Јапански корпорационизам: имаш две краве. Редизајнираш их да буду 1/10 обичне краве али да дају 20 пута више млека. Онда направиш паметан цртаћ, назовеш га Кравамон и рекламираш краве по целом свету.

Немачки корпорационизам: имаш две краве. Подесиш их да живе 100 година, једу једном месечно и саме себе музу.

Британски корпорационизам: имаш две краве. Обе су луде.

Италијански корпорационизам: имаш две краве. Али не знаш где су. Одеш на паузу, на ручак.

Руски корпорационизам: имаш две краве. Пребројиш и схватиш да их има 5. Опет пребројиш и схватиш да их је 5. Поново бројиш и схватиш да их има 42. Још једном бројиш и схватиш да их је 2. Престанеш бројати и отвориш нову боцу вотке.

Кинески корпорационизам: имаш две краве. Запослиш 300 људи да их музу. Тврдиш да је запосленост 100% и да је висок принос млека, и онда ухапсиш новинара који је објавио бројке.

Индијски корпорационизам: имаш две краве. Обожаваш их док не цркну.

Хрватски корпорационизам: имаш две краве. Држава ти их одузме јер су њено власништво, а тебе пензионише. Краве препусти тајкуну, он једну прода држави за пензиони фонд а једну странцу од којег купујеш робу. Тајкун заврши на Хавајима а ти на катану народне кухиње.

Српски корпорационизам: имаш две краве. Држава прода твоје краве. Тебе прогласи технолошким вишком.

Наравоученије: купимо краве док их још има на тржишту. И почнимо свој бизнис. Можемо да бирамо модел.

У демократији је све могуће. И оно што је немогуће. Да имамо једно мôре права, исто толико мôре обавеза али немамо слобода ни изблиза ни  на претек, да смо имућни онолико да живимо пристојно а живимо врло непристојно, да бирамо у свему оно што је по нашој мери а онда испада да угрожавамо свакога…

Еееех, та демократија…

 


Advertisements

Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: