СТРАХ ОД ОДБИЈАЊА


 

Овај кад-не-знаш-шта-читаш-блогић не пуни се често јер ме окупирају разне кад-немам-шта-друго-да-радим-ствари. Али ми се тема коју сад постављам, већ неко време мота по глави и никако да сложим коцкице…

Дивни афрички дрозд ми је повод: кад хоће да освоји женку он мора да направи “кућу“ – висеће гнездо. Ма, виђено је то много пута у документарцима о птицама. Дакле, он гнездо пажљиво прави тако што “кућа“треба да виси на сламчици са гране на дрвету а “будућа“ то посматра са стране, упија сваки потез, не учествује и – оцењује. Оцена се састоји у томе да, ако она повуче кљуном неку само њој видљиву нит из гомиле уплетених и висећа “кућа“ падне – нема ништа од њих двоје. Она одлази, он почиње испочетка. Или са истом или са другом дроздицом. Али, ако “кућа“ остане – она остаје његова и само његова до краја времена…

И многе друге живуљке које нису изгубиле везу са Природом и Универзумом – раде исто, морска створења, на пример…

Ал’код Људског рода све је контра.

Ergo, посматрам већ дуже време двоје својих средовечних познаника како се гомбају шта ће једно с другим. Срели су се после много година, обоје сами. Он јој нуди доживотно партнерство – она чини све да то не прихвати. Ништа јасно. А прилично би били  добар пар, бар тако делују са стране.

“Квар“ је у следећем: он толико тога обећава за време кад би она “пристала“ да сви околни посматрачи не могу  а да не навијају за њега.

Осим мене.

Јер! Зашто то што јој нуди кад она пристане  он не ради док она не пристане не би ли тако природно била верификовна истинитост и честитост везе? Па, лако је изобећавати, нудити све благодати, вештине и знања after. Лако је себе прикативати способним са  причама из неког  бившег личног  времена, као, у заједничкој будућности ће он знати да пружи исту способност/успешност за њих двоје…Само, шта кад не буде баш све то тако, post festum? Јел’има начина да она пре пристанка (у)види шта је чека, ако би, евентуално, уопште, решила да пристане? Поготову што женски део пара о коме пишем, та коју ја знам, ништа  не нуди, није јој је у природи да било шта нуди… (Понекад ме подсећа на оне вечите чекалице, али је то особа којој је, већином, све свеједно зато што је прилично добар “читач између редова“…и рађе би да не дочека, шта год то било…).

Дакле, Природа и Универзум поставише ствар како треба: најбољи побеђује и добија док не освоји – освајање је унапред, све, се демонстрира пре, али баш све . Само у Људској врсти – све се обећава и нуди за  после. Пристанка.

Гледам и питам се зашто је у мушком у овом пару мојих познаника толико јак  страх од одбијања ако све своје перле он покаже и понуди на дар (да, парафразирам Gibonnija, увек му име пишем латиницом због два н). Зашто не сме да се усуди на то? Зашто се плаши одбијања, значи, онда то што “снује“ није баш тако савршено? Зар то што треба да понуди до у детаљ – није чврста структура на коју би се она у потпуности ослонила? Као што минуциозно афрички дрозд прави “кућу“, овај мој познаник може овој мојој познаници да предочи сваки сегмент и сегментић онога што јој предлаже, успут се удварајући, жестоко. Да се избегне вађење “само њој видљиве нити“ кад се гнездо направи. Обоје су у довољним годинама да се не експериментише, а он се у страху од одбијања све више заплиће у самог себе анализирајући како што пре до циља  о чијем стварном садржају (зашто, како, где, због чега, колико, докле, са чим, уз кога, због кога, под којим условима и “условима“…) – она нема појма.

Опис чина није исто што и чин сâм.

Не бих им била у кожи, у њиховим средовечним годинама време се убрзава нагло…Зихерашко “човек не треба да буде сам…“ или “да се још једном осети оно нешто, пред крај живота…“ у њој не постоји, она време не признаје. А у њему баш то ври. Али он то не конкретизује. Не предлогом, предложио је већ. Не конкретизује ситним прецизним делањима и објашњавањима из којих би она схватила да време, ипак, постоји. И да време значи.

Ма, све ми се чини да је проблем следећи: да ли веровати – она је тешки Неверни Тома, да ли проверавати –  то је губљење горенаведеног времена, да ли уверавати – он сматра да је он сâмим собом (sic!!!) довољан “аргумент“…

А Природа и Универзум кажу, уместо свих тих Људских изведеница да треба  доказивати. Унапред и стално.

Sic!!! Без заграде.

Goruća ljubičasta srca...

Advertisements

6 коментара (+додајте свој?)

  1. slucajni prolaznik
    сеп 05, 2013 @ 14:52:36

    • Akrus Acras
      сеп 06, 2013 @ 07:32:52

      Koliko sam uspela da prodrem u Njene “vijuge“ – Njeni porazi i JESU Njene pobede. Ona nema straha, sve mi se čini da je Njoj sve deja vu, Ona traži, opet mi se čini, PRAVi izazov, nešto zaista vredno Njenog svega. Btw, hvala što “učestvujete“.

  2. slucajni prolaznik
    сеп 05, 2013 @ 15:02:56

    Nekako mi se cini da je Srah osnovni probelem u celoj ovoj zivotnoj prici vase drugarice, vas i „drozda“… Ona previvse trazi iz staha, on previse obecava, vi previse unapred analizirate…i..tako!
    Sta sve covek moze da propusti zbog straha.

    • Akrus Acras
      сеп 06, 2013 @ 07:42:39

      Ha, veština je učiti od drozda. No, pitanje je da li TO što On nudi JESTE konačnica koju Ona želi. Da, puno filozofiram o njima dvoma. Ali lomiti preko kolena radi deja vu klišea – ne vodi ničemu…

  3. slucajni prolaznik
    сеп 10, 2013 @ 10:14:08

    Ja sam ta koja bi se trebala zahvaliti.
    Volim citati vasa (mogla bih reci i tvoja) razmisljanja, i posle proliti neku moju filozofiju na vrlo bliske teme. Teme su nase svakodnevne „bitke“ u sebi i oko nas. Toliko smo negde slicne, a opet razlicite.
    Mogla bih mnogo i dugo da pisem o temi….na temu „ziher stav“ u njemu sa njim sam dugo, ja licno zivela ukoliko je to i bio ono sto se zove zivot.
    Ok jeste, zivela sam, plodno, radno, a najvise paradno.
    Nisam ni primecivala, videla ni htela, ni zelela „drozda“, nisam padala ni na njegovo paradno „perje, ni pesmu“….Zivela sam i bila ispunjena sa svim onim zivotnim, pravdama i krivdama, nosila se i sama. Onda se desio „drozd“. Gotovo identicna prica i unutrasnja borba kao kod vase drugarice. Lomljenje. Pobedio me drozd, ne zbog savrsenog gnezda, (gnezdo i najcvrsce moze oluja, vetar i vatra… zbrisati), ne zbog lepa perja.
    Zbog osecaja mira, zbog osecaja pripadnosti nekom, zbog zagrljaja, zbog osecaja ceka me neko….zbog onog sto se zove emocija. Ne bih da joj dajem ime jos…ljubav..jos ne znam da li jeste to ljubav. Cini mi se da ljubav zovemo ljubav samo na pocetku dok smo slepi i poneti, ili kad ju izgubimo. Onda znamo da li je to ljubav ili mislimo da znamo.
    Necu se lomiti preko kolena zbog kliseja. Ne moram bas sve sebi, a drugima jos manje objasnjavati. Nek ide zivot. Samo cu se prepustiti. Prvi put u zivotu (ni ja nisam „mala“ poput vase drugarice).
    Bolje imati i deja vu posle..Cesat cu se posle i ako zaboli. O konacnici necu da razmisljam ona je tako nepredvidiva, a sta ja zelim. Iskreno, uglavnom ne znam ni sama, taj osecaj je promenjiv, sad bi zelela ovo sad ono. To je problem koji ce morati drozd da resava u hodu, ako On doista zeli mene. Ovakvu kakvu jesam. Malo opa, malo tropa!

    I da svaki poraz je pobeda, ako se dignemo i naucimo nesto iz njega, bez straha od ponovnog eventualnog pada. Padamo i dizemo se. To i jeste zivot. Valja nam ga ziveti.

    Ps. Izvinjavam se na duzini komentara. Htela sam da ga ne pisem ali ja…tesko ostajem suzdrzana kad me nesto „kosne“. Necu se ljutiti ako ga „smaknete“ ukoliko imate tu mogucnost. Mozda je previse obojan emotivno i licno da bi bio samo komentar na blog. Ja ustvari ne volim da citam blogove dok nisam slucajno naletela na Vas. I eto, skoro i ja napisah blog. 🙂 koji se zove komentar.
    Ps. Smejala sam se kad sam po Vukajliji nasla objasnjenje za slucajnog prolaznika koji sam ja u trenu smislila citajuci Vas prvi blog na koji me Google pretrazivac naveo. 🙂 Smejala se i debelo zapitala..Istina li je..?
    Pozz!
    Ps. 🙂

  4. Akrus Acras
    сеп 10, 2013 @ 19:02:13

    Ne ide vam loše sa pisanjem a ni meni ne ide loše sa upuštanjem u priču o ono dvoje mojih poznanika….i neću vam “smicati“ komentar. Zbilja je dobro kad ljudi reaguju jer nisu ovakve priče retke (znam ih još neke jer dosta sveta znam…) a izgleda da je prošlo vreme tišine. Vraća se lagano potreba ljudi da podele sebe sa drugima, makar anonimno. Elem, “najluđe“ mi je kada me svako od ovo “moje“ dvoje pita za savet šta je za činiti…a ja, da ni jedno ni drugo ne zna (niti će), “pakujem“ da ostanu zajedno, da njegovo drozdovsko gnezdo bude odlično a njen deja vu da joj se ne dogodi….

%d bloggers like this: