ОБИЧНИ ЛЕПТИРИ ИЛИ ВИЛИНИ КОЊ(АН)ИЦИ…?


Однекуд, с Неба, пада Прва Љубав, липањ је, мислим да је тада, био исто јуни…и сада, као и тада, липе… мирише ли мирише.. Створи се ту, Прва Љубав, тако, наоко, ниодкуд.

И шта с њом.?

Шта с ТИМ?

Ајд’ да кренем из почетка…(!?)

Било је, мислим, пре 40  и кусур година. Конфузно (не)знање шта ти се то дешава, у доба кад још не знаш ни којег си пола…, лепа јутра на поласку у Гимназију – сачекивање с топлом кифлом, дуги погледи, великих одмора море једно, и… оно нешто се покрете што се звало “забављање“. Гимназијско. Многи вршњачки парови остали су и дан-данас скупа. Многи нису…Били смо “виђени“ за такав пар. Вечан.

Обоје пуни јаких емотивних ерупција, имали смо неки свој свет (ма, сви такви имају свој свет) који је Једно чувало као око у глави, нежношћу, пажњом, пажљивостима, страхом да то дивно не нестане…ТАЈ страх је призвао што је призвао. Друго је почело осећати невидљиве лијане у које се уплиће као кад се тоне у живи песак… И то Друго лагано одлази, прво духом, па емотивно, па…оде скроз.

Али!

Али, стварно, АЛИ!

То Друго је замало  дало Првом оно што Мир-Јам зове доказ љубави – на самом одласку, да, да, на самом одласку…aли он није то “узео“. Није хтео. А могао је. Није хтео јер је поштовао..

Чудно? Чудно.

После одлска Другог, Прво се ломи у комаде али успева да залепи делове у исту целину. Линије лепила вешто доводи до невидљивости…Нико појма није имао где су ломови били. Стандардно успешна каријера у њему прилично омиљеној а друштвено цењеној бранши, подразумевајуће заснивање породице, деца (а данас и силни унучићи…). Но, догађа се пуцање давно осушеног лепила што изазива поплаву библијских размера – али, поплаву гноја, смећа, очаја, сабирања и одузимања, без множења и дељења али и без знака једнакости…Иначе врхунски математичар, први пут је пред једначином која нема решење : пред самим собом. Тајну лепила и зашто је то лепило попустило – ником неће открити. Ником?

Друго добија у “тал“ екстремно буран живот пун успона и падова на којима би му они који животаре завидели докле год су живи, квалификујући Другог као хазардера, бескомпромисну особу, лакомислену, ексцентричну, егоцентричну…и сл., али надасве, снажног ума и снажне личности, на шта они који животаре имају посебно гађење…. А само Друго зна шта то би у преко 4 деценије… и, у сопственој дубини у којој се Друго сад налази, љубоморно брани себе од себе не би ли  личним ураганима,  коначно, стало за врат. Но, ко је још урагане зауставио? У најмању руку од урагана се све и свако – склања…ако шта и ко има да се склони…

У предходне, преко 4 деценије пар спорадичних сусрета Првог и Другог, донело је “размену“ млаких, недоречених, стања, свако у неком свом текућег-живота-лудилу, избегавајући нежељена признавања својих стварних стања.

Првом се није признавало, јер није то-то, ма шта то било. Лепило је било готово невидљиво…

Другоме се није ‘одавало’, јер своје му се није дало испричати, није се дало само од себе то ‘своје’, а не што Други није причалица, јер јесте, и то велика и занимљива. Бескрајно. А то ‘своје‘није испричљиво јер ни многе уши само, акамоли mentis, не би то могле да сваре…не би знале шта би с тим.

Слика

И, ergo, догађа се да Прво, након 40 и +,  потражи Друго… из непознатих разлога…Ово што се сад написало је чиста глупост… Јер! Првом су разлози познати, Другом је и свеједно… и није свеједно… јер је Друго у световима који имају аутентичне вертикале и хоризонтале и где све, али баш све – има другачијост у односу на постојеће.

Виртуелна комуникација само потврђује предходне тврдње, али виртуелна комуникација у трајању од 24 сата води ка сусрету. После 30-40, и кусур. А у кусуру је кључ. И не зна се ко је чувар кључа од ово Двоје, прво или друго.

По кореспонденцији – Прво улаже сву контролу света у својој припреми за виђење, и, наравно, предвиђено ‘дебео’, дугачак, свесадржајни разговор…Разговор без остатка.

У Другом раде лептири у централној чакри, као што раде увек кад је нешто ново у примицају, ново ради новог. Радозналост, под један, интрига, под два, другачијост, под три…и тако до бескраја. А такође спремно, и ово Друго, на разговор без остатка, на интелектуални маратон.

Јер! Падање Првог с Неба, Другом налаже или да се измакне или да на време постави air bag за падајућег…Забога, пад је пад, а сваки пад је лет. Звучи отрцано, к’о све фразе. А фразе су најтачније дијагнозе свега…и света!

О Вилиним Коњ(ан)ицима…други пут. Слика

Advertisements

4 коментара (+додајте свој?)

  1. Skorpija
    јун 19, 2013 @ 10:26:02

    Ja znam gde je ključ… Čak i za svadju (pogotovo za ljubav) – potrebno je dvoje…

  2. Slucajni prolaznik
    јул 09, 2013 @ 10:01:20

    Однекуд, с Неба, пада Прва Љубав, липањ је, мислим да је тада, био исто јуни…и сада, као и тада, липе… мирише ли мирише.. Створи се ту, Прва Љубав, тако, наоко, ниодкуд.

    И шта с њом.?

    Шта с ТИМ?

    Ајд’ да кренем из почетка…(!?)

    Sami ste dali odgovor. Ајд’ да кренем из почетка…(!?)
    Krenite ispocetka. Bez (?!)
    Bio bi greh ispustiti je…. ponovo….znajuci da je proslost nepromenjiva, za razliku od buducnosti. zar ne? Prva ljubav, mudrost zrelih godina…Zar to nije najbolji lepak (!?!?) Nije li zelja da zajedno Prvi i Drugi ostatak zivota provode cekajuci….
    da vam lipe mirisu. Konacno!

    • Akrus Acras
      јул 10, 2013 @ 07:32:47

      “Ајд’ да кренем из почетка…(!?)“ se odnosilo na opis priče njihovih života. I ni na šta drugo… Toliko je stiglo komentara (neodobrenih) u kojima se broj “navijača“za Prvog uvećava iz dana u dan. Za Drugog ne navija niko. Prvi se sam izujedao u životu. Drugog su izujedali oni okolo. Svako vida svoje rane. Miris lipe blaži bol, ali – ne leči…

  3. Slucajni prolaznik
    јул 13, 2013 @ 10:32:10

    ”Ајд’ да кренем из почетка…(!?)” se odnosilo na opis priče njihovih života.
    Shvatila sam to. Citajuci Vas setih se da………
    Poznavala sam zenu rekla mi ovako: „Umret cu, a zalim sto zivot nisam provela s’njim, a nisam znala, nisam umela izboriti se. Nisu mi dali. Bila sam tako poslusna tako mlada, tako jos nemocna, tako….“ Tri dana iza toga sklopila je oci. Zauvek! Rekla je to nakon 60 i kusur godina uspesnog (?!?) braka. Zivela i nosila duboko u sebi Tugu ziveci, onako naoko normalno, uspesno, ispunjeno. Za druge, potiskujuci sebe u sebe. Decenijama. I On takodjer.
    „Svako vida svoje rane. Miris lipe blaži bol, ali – ne leči…“
    Mozda Oni, oni…nisu imali lipu, ni da leci, ni da blazi. Njih nema vise, ostala samo prica.. Tuzna. Nepromenjiva. Zauvek!
    “ И не зна се ко је чувар кључа од ово Двоје, прво или друго.“
    Zar je vazno ko je cuvar kljuca, vazno je da kljuc postoji. Negde je samo duboko zatrpan ispod lipe. Ne mirise ona zaludu. Ne zove iz godine u godinu, ‘nako….
    Ne spadam u kategoriju navijaca ni sa ni bez navodnih znakova. Ustvari navijam. Za lipu.
    ”Ајд’ да кренем из почетка…(!?)” Navijam za uzvicnik, bez upitnika.

%d bloggers like this: