IZ RAZNIH RAZLOGA


Čudi mi se dragi, nepoznati prijatelj iz daleka: „… nisam do sad shvatio radi čega ljudi imaju potrebu pisati tzv.blogove…“.

Ma nisu ni oni, čast izuzecima, frende. Shvatili. Ali…

Radi čega ljudi uopšte imaju potrebu da pišu? Radi čega ljudi imaju bilo koju potrebu? Naravno, izuzimam elementarne potrebe koje imamo kao vrsta U Prirodi i koje nas drže živima.

Radi čega, dakle, ljudi imaju sve druge potrebe, uz one elementarne? Da li radi toga što smo ljudi ili radi toga što je sastavni deo vrste kojoj pripadamo –  nadgradnja u nama biološkima, koja se zove misaonost, koja se zove um? Misaonost, um, stvorili su sve što nas okružuje a da to nije Priroda i da to  nije Univerzum.  Sada  bi mi moj drugi prijatelj ( koji me je mnogo čemu o svemu ovome i naučio) održao slovo o tome “da sve što jeste – stvorili smo sami” – umom, da je i nebo koje gledamo stvoreno u našem umu jer naši generalni stavovi (nasleđeni, stečeni, ugrađivani u nas prirodom ne-savršenog uma) to zovu nebom a u nekoj drugačijoj percepciji to je ko zna šta.  Ako još malo analiziramo baš to, nebo, iz svih mogućih aspekata nauke, filozofije, religije ili sasvim nam nepoznate vizure, dakle, to nebo može biti sve drugo-samo ne nebo.

Da, zvuči previše nategnuto, filozofično, u krajnjem  nepotrebno, a najpre –  nebitno. Jer sve je u nama samima. Sve je onako kako mi sami vidimo, tj. pravimo poretke stvari. Ako hoćemo da gledamo očima svoga uma a ne očima  tuđih umova…

Draga prijateljica, od jutros, sa treće strane Mediterana kaže “u bedaku” je, da nema više, tamo gdje je ona, “ pravih ljudi”.  O, draga – šta su pravi ljudi? I nebitni su. Bitna si ti jer ono što u svojoj glavi stvoriš da ti bude – to ti je. Ničeg drugog nema. I dobro je da je tako jer si rasterećena gubljenja vremena koje treba da proživiš u sopstvenoj sreći, miru, produktivnosti, lepoti…I da to preneseš na sve oko sebe, posebno na one koji su ti najvažniji. Naoko zvuči kao more “mlaćenja praznih slama” na ovu temu. Ali nije. I jednostavno je. Treba analizirati sve uspešne (ha, ima zgodna knjiga, ima i film o tome – “The Secret/Tajna”, potražiti na YT!),  i shvatiti  da su celog života samo radili jednu jedinu stvar: videli  sopstvenu sreću,  i samo to, ništa više nisu dozvolili da im bude u umu.  I doživeli baš to što su fokusirali!

O, da ne ostavim prijatelja iz prvog pasusa bez odgovora na temu razloga da ljudi pišu blogove…

Dakako da je najbolje na svetu u živom kontaktu izraziti sebe. Dakako da je pisanje  radi pisanja jedna vrlo nesuvisla stvar koju pametni (ma šta to značilo) ljudi ne rade. Dakako da potreba za pisanjem spada u (još) jednu nadgradnju vrste kojoj pripadamo…

I…dakako, kad se neke čaše preliju, počne da se kipi, traže uzburkani mehurići da iziđu van. Neko se napije, neko je utučen, neko se ubije, neko se množi, neko se deli, neko se ništa ne mrda, ne reaguje,  sebe samog ne primećuje, nema pojma ko je,  šta i gde…

A neko piše blogove..

Advertisements

Затворено за коментаре.

%d bloggers like this: