(TW)OOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO
10 апр 2012 Оставите коментар
Ko o čemu- ja o društvenim mrežama…
Ima jedan Netlog, on te automatski ubaci u podmrežu za spajanje sa, hm, srodnim dušama, uglavnom suprotnog pola. Onako, bez naročitog upita hoćeš li ili ne. ‘Ajd da baš ne zamerim i to – sama pala, sama se ubola u tenutku kad sam pritisnula klik…Ko me ter’o….
A ono, tamo, na TWOO- u – bašta. Da, proleće je, sređuju se bašte ili terase…No, ova bašta je, naravno nešto drugo. Ta se ne sređuje. Gledaš je, analiziraš a opcija ti je da bereš cveće iz te bašte. Ili korov. Samo na jedan klik.
Jer, društvene mreže ti toliko toga nude da zaista mo’š da se silno zabavljaš. Ali je suština zabave, ustvari tvoja radoznalost. To što ti društvena mreža ”namesti” da o sebi daš omanju količinu podataka da bi video ko na tebe reaguje, to je čista kolaterala…I što, bar TWOO, insistira na tvojoj fotki, ha, bože moj, pa to je mreža koja i nalepljuje jedne za druge upravo s fotkom.
E, baš nedam! Fotku.
U ostalom svaka mačka, preciznije, mače, da, ono pravo, četvoronožno, pufnasto, mazno i stalno gladno…isto je ko j’a. Ta sam. Na svojim ostalim profilima (ooo, selektivna sam i dakako, suštinski veoma anonimna) uvek sam stavila to plemenito i neobično červoronošče…ili neku zreliju macu, ko što sam i sama.
Ali ima TWOO još poneku caku. Recimo, stavi mi na profil gde su sva moja opisanija mene, da verbalno saobraćam, tj., govorim drugim delom mog maternjeg jezika koji je, dakako, srpskohrvatski. I da mi je taj drugi iz maternjeg preferirani. E, nije. Preferirani mi je, inače, engleski, na njemu pišem, često mislim, pričam ga ok, al’ nemam s kim. Dakle, svako malo na svom TWOO profilu m(ij)enjam stavke, da se bar sebi prevedem, iako je drugima to nebitno. Zarad fair odnosa prema ‘klijenteli’ ovoliko šarolika mreža interesenata na TWOO-u zaslužila je bar i šarolikost ponuđenih opcija za profilisanje sebe samih. Kad se već profilišemo za neke umrežene koji nas traže okolo a mi tu. Blizu.
Ne, nisam protiv hrvatskog, naprotiv, odlično ga govorim, kao i bokeško-crnogorski (duuuuuuuugo živela u Boki…), kao i engleski, a naućiću i omiljeni italijanski, kad – tad. Ma, još me dosta ima, još sam mlada…Ha,ha.
Vraćam se na baštu. TWOO-vu. Branje cveća iz te bašte nije zabranjeno, al’ mi se čini da nije fair ni kod jedne društvene mreže što joj je jedini cilj velika medijska moć okupiranja psihe ciljne grupe samo jednom stvari: s kim i kako se spojiti. To te onda drži toliko da polako svoj stvarni život zamenjuješ virtuelnim snovima. I cilj je to, i samo to. Ne pusta želja da se neko srećno spoji. Ko to mene, tebe, vas, voli više i želi mi sreću od mene, tebe, vas?
Niko. Kod društvenih mreža biti najposećeniji je imperativ radi tržišne niše na internetu. Ništa novo. Al je to – samo to.
Ma, naravno da ostajem, umrežena. Što bi kaz’o Brana pok. Crnčević – nastaviću se. TWOO bašta je zanimljiva.
Al’, idem sređivati moju terasu.
IZ RAZNIH RAZLOGA
16 дец 2011 Оставите коментар
Čudi mi se dragi, nepoznati prijatelj iz daleka: “… nisam do sad shvatio radi čega ljudi imaju potrebu pisati tzv.blogove…”.
Ma nisu ni oni, čast izuzecima, frende. Shvatili. Ali…
Radi čega ljudi uopšte imaju potrebu da pišu? Radi čega ljudi imaju bilo koju potrebu? Naravno, izuzimam elementarne potrebe koje imamo kao vrsta U Prirodi i koje nas drže živima.
Radi čega, dakle, ljudi imaju sve druge potrebe, uz one elementarne? Da li radi toga što smo ljudi ili radi toga što je sastavni deo vrste kojoj pripadamo – nadgradnja u nama biološkima, koja se zove misaonost, koja se zove um? Misaonost, um, stvorili su sve što nas okružuje a da to nije Priroda i da to nije Univerzum. Sada bi mi moj drugi prijatelj ( koji me je mnogo čemu o svemu ovome i naučio) održao slovo o tome “da sve što jeste – stvorili smo sami” – umom, da je i nebo koje gledamo stvoreno u našem umu jer naši generalni stavovi (nasleđeni, stečeni, ugrađivani u nas prirodom ne-savršenog uma) to zovu nebom a u nekoj drugačijoj percepciji to je ko zna šta. Ako još malo analiziramo baš to, nebo, iz svih mogućih aspekata nauke, filozofije, religije ili sasvim nam nepoznate vizure, dakle, to nebo može biti sve drugo-samo ne nebo.
Da, zvuči previše nategnuto, filozofično, u krajnjem nepotrebno, a najpre – nebitno. Jer sve je u nama samima. Sve je onako kako mi sami vidimo, tj. pravimo poretke stvari. Ako hoćemo da gledamo očima svoga uma a ne očima tuđih umova…
Draga prijateljica, od jutros, sa treće strane Mediterana kaže “u bedaku” je, da nema više, tamo gdje je ona, “ pravih ljudi”. O, draga – šta su pravi ljudi? I nebitni su. Bitna si ti jer ono što u svojoj glavi stvoriš da ti bude – to ti je. Ničeg drugog nema. I dobro je da je tako jer si rasterećena gubljenja vremena koje treba da proživiš u sopstvenoj sreći, miru, produktivnosti, lepoti…I da to preneseš na sve oko sebe, posebno na one koji su ti najvažniji. Naoko zvuči kao more “mlaćenja praznih slama” na ovu temu. Ali nije. I jednostavno je. Treba analizirati sve uspešne (ha, ima zgodna knjiga, ima i film o tome – “The Secret/Tajna”, potražiti na YT!), i shvatiti da su celog života samo radili jednu jedinu stvar: videli sopstvenu sreću, i samo to, ništa više nisu dozvolili da im bude u umu. I doživeli baš to što su fokusirali!
O, da ne ostavim prijatelja iz prvog pasusa bez odgovora na temu razloga da ljudi pišu blogove…
Dakako da je najbolje na svetu u živom kontaktu izraziti sebe. Dakako da je pisanje radi pisanja jedna vrlo nesuvisla stvar koju pametni (ma šta to značilo) ljudi ne rade. Dakako da potreba za pisanjem spada u (još) jednu nadgradnju vrste kojoj pripadamo…
I…dakako, kad se neke čaše preliju, počne da se kipi, traže uzburkani mehurići da iziđu van. Neko se napije, neko je utučen, neko se ubije, neko se množi, neko se deli, neko se ništa ne mrda, ne reaguje, sebe samog ne primećuje, nema pojma ko je, šta i gde…
A neko piše blogove..
UMREŽENI, ILI U MREŽU ULOVLJENI…?
15 дец 2011 Оставите коментар
Društvene mreže, omiljena globalna zabava, su zgodne igračkice. Ne samo za malu i veliku decu, nego za sve one koji, ili od duga dana, ili od istinske osame, ili od želje da provociraju bilo šta i bilo gde, ili od nemuštih drugih razloga – nemaju drugu igračkicu. Ne mislim da otkrivam “neke Amerike” ovim tekstom, o društvenim mrežama nema šta nije rečeno. No, još jedna vizura ne smeta…
Na IT sceni je toliko tih mreža i mrežica da ne znaš gde da se okreneš, a o svakoj ćeš svašta čuti. Ako si IT sveznalica možeš se i dobro zabaviti i zaglaviti, da ti bude vrlo lepo, da imaš mnogo kontakata i potencijalnih susreta, poslovnih i ostalih, uostalom, raznih. Ali može ti biti i vrlo loše. Kad nisi IT vešt mogu mreže kontrolisati tebe a ne ti njih. No, jedno se uvek može izaći van. Mada, u “cashed” (odbačeni ali zauvek sačuvani, samo “čuvaru” poznato gde…) , uz dobre veštine na kompjuteru, uvek možeš naći koga god.
I može se još jedno: nikad ne ući u mrežu. Al’ ajd’ odoli kad sve mami da se i ti umrežiš. Da, jeste fascinantan osećaj da si deo globalne zajednice, da si, ako si kosmopolita, sa svima i u svemu. Ma šta to bilo. I dobar je osećaj da se komunikacija odvija trenutno, ako su sagovornici “on line”. I dobar je osećaj kako ti se budi radoznalost što te neko, ama baš tebe, “izabere” za komunikaciju. U prvi momenat radoznalost natera da potpuno automatski uđeš u dijalog sa onim ko te je “izabrao”. A onda se vežeš sa sterilnom makinom zvanom računar. I – nikad kraja. Spirala kojom komuniciraš iznenađujuće brzo te usisa. Brzo dođe jedan dan kada se probudiš iz sna – kraj računara…
Virtuelna realnost (o, kako nemoguć spoj termina) potom čini svoje. Postaješ blizak sa “Onimkoteizabrao” na vrlo konkretan način a niti ga vidiš niti ga čuješ. Globalno selo postaje nebitno. Vi ste tu, jedno drugom na dohvat ruke. Daljina je nebitna, takođe. Zajedno ste stalno. Doduše, to zavisi od prirode, odnosno, razloga za komunikaciju. Senzori i filteri za selekciju lagano otkazuju. “Druga strana” vam postaje nešto normalno, svakodnevno. Od vrste napravljene veze zavisi hoće li početi negodovanje ako “sagovornik” iz nekog razloga nije na vezi. Gde je? Šta sad radi? Da li ste se dorekli? Šta niste pisali? Zašto niste drugačije? Kako vas zamišlja? Kako li izgleda? Ma, je li baš ovako kako piše? Još nije tu? Kad će se javiti?…? …? …? Onda histerično čeprkate po računaru davši se u poteru za sagovornikom… Ooooooooo!
I sve to na neviđeno! Virtuelni odnos dve osobe dobija na tolikoj dinamici da uopšte niste svesni da ne znate sa kime ste toliko intenzivno u vezi a još ste manje svesni šta ste vi “sagovorniku”. Možda se dopisujete sa osobom istog pola, možda sa nekim istraživačkim centrom, možda sa tinejdžerima koji su pobegli iz škole (danas većina tinejdžera ne ide ni u krevet bez lap-topića a kamoli bez njih u školu), možda sa nekim ko se strašno dosađuje, možda sa zlonamernikom, možda sa nekim ko vam pravi neku smicalicu…?
No, sve to vam uopšte ni ne pada na pamet. Niti vam pada na pamet da ste jedino u konkretnoj komunikaciji samo sa računarom. Slušate njegov šum, ili ste pustili muziku. Dirate tipke računara, sa njim se gledate u oči, s tim što računar liči na kiklopa. On prvi primi vaše misli i osećaje kroz znakove koje kucate a on ih pretvara u jedinice i nule…
Ha, jedinice i nule!
Ja to prevodim ovako: ako 1 (jedan) sedi i komunicira sa računarom koji će to dobaciti ko zna gde, kuda i kome “izabranom” od onih koji su vas “birali” – onda se sve pretvara u 0 (nulu)! Logičan skor.
Jer! Ostali ste uskraćeni za tremu, rukovanje, vizuelni utisak (dobar ili loš), prvi pozdrav upoznavanja, par prvih zbunjenih rečenica, lagano opuštanje (ili laganu napregnutost), ulazak u neku prikladnu konverzaciju…ako nemate nešto pametnije – možda o vremenu (dobri stari engleski recept…)…? Ostali ste uskraćeni za stvarnu stvarnost, ne virtuelnu. U stvarnoj stvarnosti dobijate istinsko o sebi i o onoj drugoj strani!
Ma, da, naravno da sam “umrežena”. Višestruko. Pa, valjda se vidi. O, nekad su ljudi trpeli od ljudi, posle je trpeo papir. A danas blog…
A jesam li u mrežu ulovljena? Ne znam. Moram pitati računar.
KNEZ IVO OD BALKANA…FOREVER
28 нов 2011 Оставите коментар
под 1. slovo ljubve
O jubileju pedesetogodišnjice dodele Nobelove nagrade za književnot balkanskom piscu Ivu Andriću, sve je već rečeno: šta znači za sve nas, za njega, za svet… pogotovu u svetlu rečenice da se „..nagrada dodeljuje za ”Za epsku snagu, kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje … ” . Svoje zemlje! Od koje smo svi mi, čitaoci i ne-čitaoci njegovih dela, napravili nekoliko svojih zemalja, iz kojih jedva niče i ono što treba da niče, a kamoli da će ikad nići bilo kakav Nobelovac Ne podcenjujem delatnike iz ovih naših „novih“ zemalja iz bilo koje kategorije za Nobelovu nagradu, ali, naprosto, sorti za tu vrstu nagrađivanja – više nema.
Kad u Znakovima pored puta Ivo kaže: „Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“ – sve nam je rekao. Čak samo u toj jednoj tvrdnji, ako ne, po mišljenju „nekih“ (prepoznaće se i zašto su u znacima navoda) u celokupnom svom delu, rekao je sve o nama sa ovih prostora. Mada, ta rečenica može da se odnosi na bilo koga, bilo gde na svetu.
Dakle, učio nas je Ivo, da su naši strahovi od drugog, različitog, tuđeg , nejasnog, nama neprozirnog… zbog sopstvenog ne-htenja da shvatimo da nismo sami, da nismo na pustom ostrvu, da jedni bez drugih ne možemo. Jer pojedinac iz ljudske vrste nije programiran da živi sam, a tako ni jedan oblik njegove zajednice ne može bez druge zajednice.
Ali! Mi, sa ovih prostora „našeg“ dela Balkana smo „izmislili“ da može da se živi pojedinačno i u pojedinačnim zajednicama…Izmislili smo da smo pametniji, bolji, delotvorniji… ako smo u svom sopstvenom mentalnom toru, makar izmišljali mnoge njegove sadržaje i komponente, samo da bi bili „svoji“ (na „svome“…). Šta god da je Andrić napisao i opisao o baš tom „kvaru“ koji se tako besomučno zakovao u sve živo sa ovih prostora – uzalud je pisao, izgleda. Nije nas samo on učio o našim manama i sklonostima ka razgrađivanju i shvatanju da ono što se naumi a ne promisli – mora da okrene na loše. Učili i „učili“ su nas i drugi, naši i tuđi. Isto uzalud. Čak i oko obeležavanja jubileja Andrićeve Nobelove, nismo u stanju niti svi zajedno obeležiti niti prestati više maliciozno nego dobronamerno, analizirati ko je Andrić, čiji, šta je radio i o kome je pisao ili nije pisao.
Zamislite organizam koji rastavimo u sastavne delove i očekujemo da svaki deo radi i dalje, potpuno nezavisno. Deluje morbidno? Da. I jeste morbidno. Zato što je neprirodno. Da li organizam vredi sastaviti? Da. Da li će to biti isti onaj organiza? Ne. Da li na mestu sastava treba vidati ranu ? Da. Ko je vidar? Sam sastavljeni organizam sa svojim unutrašnjim snagama samoiscelenja? Da li to treba tako? Treba. Zašto?
Zato što je bilo koja destrukcija nečeg celovitog pogrešan potez. Jer destrukcija je regres. Svi prirodni i svi univerzalni zakoni vode ka plusu. U tim zakonima nema destrukcije radi destrukcije. Ima transformacije iz dobrog u bolje, iz jednog ka više, iz starog u novo, iz negativnog u pozitivno. Iz minusa u plus. Tim zakonom se neutrališe sve ono što nije progres.
Andrić je, ma šta i kako pisao, od rečenica za jedan red, do hiljada i hiljada stranica knjiga, upravo o tome pisao. O pozitivnom iz negativnog i kako analizom negativnog pozitivno samo nadođe. Kao lepo ispečeni hleb u pećnici što nadođe, rumeni se i miriše.
Svima koji Andrićevog Nobela slave neka duša zamiriši poput tog hleba
ЈУГОСЛОВЕНКА
20 окт 2011 Оставите коментар
под 1. slovo ljubve
И би Попис становништва у Србији 2011. Преживесмо га, ваљда. О резултатима ћемо, кажу, бити обавештени у другој половини наредног месеца. И, као, онда ћемо знати одговоре на питања из тв спота који се вртео на свим тв екранима током пописне кампање. Оно, јел’, ко смо, колико нас има, какви смо…итд.
Но, већ неки прелиминарни резултати показују да нас је, например, мање него што би требало да нас има према пројектованом односу наталитет-морталитет. Само још да знамо кад и ко је „пројектовао“ а довео до поражавајућег резултата о броју старачких домаћинстава, неколико стотина напуштених села, небројено хектара запарложене, фантастично добре, незатроване земље…
Али, о другој теми бих.
Постоји, у међународним политичким круговима, прилично реална теза да су грађани ове земље, због неподопштина од почетка деведесетих година прошлог века, заувек означени као лоши момци у актуелним, етаблираним системима који данас управљају човечанством. Ма шта ми овде урадили на начин како то свет ради – није добро. Ми смо, и то сви, овде у држави Србији, лоши момци и – тачка! Отуд толики број разних тешких клипова у разне наше точкове.
Ал’да ће се, оком невидљиви, клипови провући и кроз Попис – неки од нас нису ни сањали. А неки од нас смо ми Југословени, диљем свих новонасталих патуљастих држава из бивше нам велике Југославије. Оне последње, пред деведесете прошлог века.
На просто питање када и где си рођен, ниси имао прилику да одговориш да си се родио тад и тад, ту и ту у ФНРЈ ИЛИ СФРЈ. Зашто? Зато што је „велеум“ који се придржавао боктепита којег измишљеног стандарда, смислио да си се родио у ономе што је тада било оно где се налазиш сада. Јел’има иког коме је ово јасно? Обашка што ми је инструктор за пописивање рекао да је одговор који је намењен за где - ок, ако изјавиш за где те фамозне ФНРЈ или СФРЈ земље твог рођења. Но, пописивач рече контра (дакле, инструктор није имао појма), рече оно за које мислим да ником није јасно.
Дакле, испада да нисам рођена у Југославији, било којој, већ сам рођена у Србији, овој. Не, мени ни даље није јасно. Дакле, преостало ми је да у рубрици националност будем Југословенка, да говорим српско-хрватски језик (који и говорим); оно треће је моја интималија и никога се не тиче.
Како да схватим да тамо где сам рођена, нисам, уствари, рођена. Забога, ово сада је било онда нешто друго! Ко ме тера да (се) лажем?
Занимљиво ће бити колико ће у свим патуљастим државицама насталим из бивше Југе бити у пописницама Југословена., оних који су поступили исто као ја, ако се нешто такво, збирно, икад објави. Кладим се да нас има бар којих милиона више него што ће нам обзнанити. А пошто волим све што је пристојан ретро, не помодарски, не дневнополитички, онда сам мирна јер нисам сама. И мило ми је, јер знам да нисам сама.
Ето и одговора на непостављено питање зашто ја мислим да смо лоши момци. Мислим да смо л.м. зато што смо се толико здушно одрицали свега што смо били пре деведесетих прошлог века, све здушније и до данас се одричемо. И – данас, фактички, не знамо баш сасвим ко смо. Е, ту је Квака 22.
Па, Нови Светски Поредак (НСП) је управо то и хтео! Да не знамо ко смо, да само он зна. Свуда, по целом свету, да ти се индентитет погуби у стандардима који немају везе са здравим разумом, све зарад „ми смо срећни јер ми смо једна те иста маса, ми смо ј е д н о“.
ОК, бити једно, бити заједно у неком племенитом циљу космичких размера је баш ок. Ал’ бити једно у ништа, у безобличној маси којом се управља и манипулише разним контролама ума, здравља, навика… и свега нечега, је сасвим други смисао!
Знам да треба баталити све овакве мисли и знам да су сви ови редови текста могли, за промену, да опишу сваки детаљ песмице доброг рокенрол набоја коју је намислио Пеђа’д Бој, још у оној Југи. Ма, вртела се онолико и врти се и данас, ал’ мање. Јесмо ли скапирали зашто? …Невидљиви клипићи…
Али, ето, бар ту сам мирна: ако све ово писаније некоме тамо нема никакве везе са реалном чињеницом да Југословена и Југословенки има па има, опет нисам сама- Југословенка ја – Југословенка Пеђина.
Ура, има нас две!
4K + 5P = 0
13 окт 2011 Оставите коментар
под 2. slovo uma
Ових дана, у Србијици, бурно је да бурније не мож’ бити. Сви све знамо; и како и зашто; јер све је „транспарентно“ до бола: све видиш, све ти кажу, нацртају чак, све ти је објашњено, али… само тебе нигде нема, обични грађанине. Покорни. Сем као вербалног додатка у свакој реченици оних који нас воде а и оних који би да нас воде. Негде.
И, кад ти је све тако јасно, а ништа ти јасно није, шта си онда ти? Шизофреник?
Неее, ти си ОК само ти је шизофрена земља у којој живиш. Притом, своју маленкост уопште не издвајам из целе приче, напросто јер сам овде а не негде другде. А другде је, такође, врло релативног квалитета.
Оваква анализа се да детаљније извести из просте математике. Па, потомци смо великих математичара који су, у светским размерама, донели човечанству скоро све што оно јесте.
Моја математика у покушају изгледа овако:
Ако су четири унутрашња стуба на којима се врти изнутра, данас, све у Србијици, четири К – Косово, Колубара, Корупција и Криминал (ово изусти један актуелан, обавештен и аналитичан журналиста), онда су темељи тих стубова у пет П – Полузнање, Полуписменост, Површност, Примитивизам, Пасивност (не обавезно тим редом). На ових пет које носимо сви у Србијици, од када је ње, насађивало се све и свашта и зато је како је, од ваздан. У 4К су сви: режим, политичари, народ, дакле свеукупна Србија. У 5П – такође.
Она 4К не објашњавају ми се. Нема сврхе, јасно је.А и да није објасниће (нам) се само. Са Европом или без ње (куке и мотике су у приправности).
Објашњавају ми се 5П. Ево их.
Полузнање: служећи се велеумом за који мислимо да га поседујемо, од када је нове српске државности (нешто јаче од 200 година), никад нисмо до краја нешто научили и довршили неопходне едукације према временима кроз која смо пролазили. Све је, као, јасно; шта ту треба улазити у дубину…? Пример: као кампањско учење- погледаш наслове, поднаслове, подвучене тезе…и то је доста да скапираш суштину, костур, оквир. Но, оно између, оно што нијансира, то се превиђа и пада се на милион испита до сада. Па, ни Леонардове слике нису то што јесу због цртежа и боје, него због сфумата!
Полуписменост: мајсторски смо читали само оно што нас интересује, што нама треба. Шта остали мисле, раде, пишу, није нам било нити је данас важно. То су тамо неки други, шта ми имамо с тим…? Па само једно – упознај другог да би упознао себе и своје моћи.
Површност: чак су и Индијанци одустали од огледалаца и, онда, кад су то конквистадори (и они други, Мејфлауер белци) схватили – почели су да их убијају, нажалост. Ми, опсенути и опседнути појавном страном глобалне потрошачке маније, нисмо ништа бољи. Обневидели од шљаштећег шљама свих врста здушно уведеног у Србијицу управо зато да би нас данас опсенули које чиме и лакше убијали, буквално или мање буквално, не знамо више ни ко смо ни шта.
Примитивизам: мој неомиљени лик о коме се прича већ преко 2000 година има тезу о томе да је његовом надређеном милија она невина, исконска, ничим опседнута споља, популација типа једвазапронаћи племена у јужноамеричким џунглама Ок, одлично. И нек их никад не нађу јер су аутентични и имају свој савршен свет и модел живљења. И срећни су. Какве то везе има са Србијицом? Огромне. Они тамо никог не дирају и мирни су. Ови овде, неизашли из племенске свести, а преко своје бити у виду Небеског народа „кога нико не воли и намерно хоће да га уништи“, успели су да изгубе сопствени цивилизацијски код и да сад окривљује друге за то. Примитивизам је од самог себе не видети себе. Не умети наћи своју историјску нишу. Да не помињем да од сваког свог губитништва правимо победе, да им краја нема. Шта се ту све накотило у свести, а подсвести поготову… Па Борхесови о Маркесови ликови су мачији кашаљ.
Пасивност: у мелтинг – поту (глобална верзија папазјаније), читај у НСП-у, у којем је човечанство онолико година колико је стара Србијица, овај национ је пар пута терао контру. Мислим на светске ратове. Сваки пут је био на страни победника а надер’о од истих к’о нико. Како? Лепо: ок, ми смо победници и то је то, то је све. Победништво смо живели изнутра, не гледјући шта се около ради, у које игре се упуштају НСП-овци. Па, тек кад су оба мира васпостављена права игранка је и почела! Иза кулиса свега у шта смо бленули анфас, мислећи да је анфас једина визура која постоји. Отуд смо на маркетиншком плану превидели све своје компаративне предности и пустили да нам други одузму наше а наметну своје вредности. Скоро без остатка.
И, тако погубљено-изгубљене негде у историји, старој и новој, данас свако може да нас користи за шта год му падне на памет. А ми се дајемо без остатка.
Имам пријатеља који ми стално замера да својим црним погледом изнутра не правим себи бољу/бељу стварност. И да оним што ми је у глави креирам оно што ми је около.
То је савршена истина злата вредна. Зато се и забавих математиком и кад дођох до тога да је 4К+5П=0 било ми је много лакше.
Јер!!!! Решила се једначина! Па, од 0 све и почиње, како у математици тако и у животу: савладаш једначину, очистиш смеће, погледаш се у огледало и кренеш напред са осмехом, јер си схватио!
KAKO SE JEDAN OD NAS PRETVORIO U JEDNOG OD NJIH
29 сеп 2011 Оставите коментар
под 4. slovo srama
Otvorim neki dan FB i, između ostalog, pogledam dvadesetsedmominutni (uh, koja reč, kao long drink) o kreatoru nove profesije 21.veka: revolucionarni konsultant. Deluje benigno jer pridev revolucionarni može pre da opiše više pozitivnu karakteristiku nego suštinu profesije. Da preformulišem: konsultant za (pravljenje) revolucije
Elem, dobro poznata faca Srbije u drugoj polovini ’90-tih i 2000-tih, Srđan Popović, alias „Otpor“, postade majstor „zanata“ zvanog narodna revolucija, široko poznat u svetu i izuzetno tražen od međunarodnih institucija – čitaj: američkih, na najvišem nivou, sumnjivog ugleda, prljavih namera i niskih ciljeva.
Da nije odvratno bilo bi otužno.
Čovek je, dakle, osmislio „Otpor“, navežbao ga u Srbiji (vidimo efekat, evo, 15 years after) i sad ga kao „brand name“ i „trade mark“ šeta po svetu za, naravno, debele pare.
Kako se, bre, mi ostali nismo toga setili, jbg?
Krenem od čovekove biografije da vidim gde „čuči“ intriga. Nisam skapirala, ali evo je i čitaocu:
“Rodjen 1. februara 1973. u Beogradu. Zavrsio Petu Beogradsku Gimnaziji i Bioloski Fakultet u Beogradu. Jedan od osnivaca Studentskog Protesta 1996/1997. i pokreta OTPOR! 1998. Bio je direktor kampanje “Gotov je!” 2000. godine.
Aktivista Demokratske stranke i odbornik u opštini Vracar (1997-2007), Skupstini Grada Beograda (1997-2003). Poslanik u Narodnoj Skupstini Republike Srbije (2000-2003). Savetnik za ekologiju premijera Srbije Zorana Djindjica (2000-2003). Savetnik Generalnog direktora ”Dunav osiguranja” (2005-2008).
Izvršni direktor Centra za primenjenu nenasilnu akciju i strategiju (CANVAS). Ko-autor knjiga “Nenasilna borba u 50 tačaka) i udžbenika “Nenasilna borba-plan i program” objavljanih 2006. i 2007. u Srbiji i SAD. Autor kursa postdiplomskih studija „Strategija i metode nenasilne društvene promene” na Fakultetu politickih nauka Univerziteta u Beogradu.
Predavač na Fakultetu političkih nauka i gostujuci predavač na Kolorado Koledžu (Colorado springs, CO, USA), i više fakulteta u Evropi i Americi. Savetnik potpredsednika Vlade Srbije Božidara Djelića za odrzivi razvoj. Nacionalni focal point za Održivi razvoj Srbije u Ujedninjenim Nacijama.”
Dakle, ništa spektakularno, mogao je to skoro svako od nas. Ali, spektakularna je ona kvaka22 koja ti klikne negde u hodu da imaš proizvod zlata vredan i krajnje poželjan Novom Svetskom Poretku. NSP jedva čeka takve proizvode jer polako nema više mašte da smisli nove. Otud Srđa u NSP da mu „pomogne” kao čestit Srbin. Moguće, sa tezom da, ako su Srbi već decenijama „loši momci” što, onda, NSP-u jedan Srbin ne bi bio najbolji od najgorih.?
Blago majci! Srbiji, mislim.
Kad shvatimo da je State Department (USA) = NSP kroz kvazi instituciju zvanu UN, onda sve biva jasnije. Svet počiva na novcu, odnosno, profitu. Samo u Americi 1% onih koji prave ogroman profit vlada nad 99% onih koji prave manji. Taj 1% mega-bogatih koji pravi profit – kreira NSP. Osim kroz UN sprovodi ga kroz MMF i slične opskurne institucije sa prefiksom međunarodni/međunarodno.
A ko kontroliše taj 1%? Kao i svih ostalih po 1% diljem nominalno najuticajnijih zemalja sveta (čitaj:SAD, EU…, nije sigurno da neki iz BRIK-a i sl, nisu u toj ekipi). Kontroliše ih nešto što se zove Bilderberg group i nešto što se zove Trilaterala. Obaveštenijem čitaocu nije teško povezati i familiju i potomke nečega što je nastajalo još od broda lepog imena Mayflower, a sve preko klana Rottenshield, žile kucavice NSP-a unazad, dakle 2,5-3 veka najmanje.
Teorija zavere? Neeeeeeee! To je teorija razotkrivanja i raskrinkavanja mitova. Suštinski, to uopšte nisu mitovi, već su realne činjenice koje se ne vide. Ne vide se od obnevidelosti zbog civilizacijskih dometa ljudske vrste:ogroman tehnološki, nagli, napredak, „osmi putnik” zakucan u svaku ćeliju modernog čoveka zvani potrošačko društvo, ljudske i neljudske slobode i prava na sve i svakoga a bez obaveza, što je predmetnih 1%, u krajnjem, rezervisalo za sebe…
Evo samo jedan primer: glavni aktuelni arhitekta NSP-a je Bilderberg group. Što oni naume to bude. Imali su poslednju sesiju, početkom juna ove godine negde kraj Barselone, sa nezamislivim obezbeđenjem spram kojeg je Obamino ili Papino mačiji kašalj. Doneta je odluka da bi valjalo da se tekuća finansijsko-ekonomska kriza produži još za par godina. Prvi direktan rezultat je bio 2.avgust u Americi. Sledi, lančano, zaljuljavanje EU (Grčka, na vidiku su - Španija, Portugalija, Italija…).
Paralelno, nevezano od B.group (pa, bilo bi previše i za njih, zar ne?) se zaljuljava (dal’ i veštačkim putem možda?), geološki, cela kugla zemaljska. Sa nebesa se obrušava svašta nešto na Zemlju… Što kosmičko, enormno, što ljudskih ruku delo…
I sve to zajedno, nekako sinhronizovano. Da se primetiti, jel’? A da nije sve to, možda, planirano i znalo se još pre bar 2000 godina?
E, kakve sve to veze ima sad sa živahnim, mlađanim, kukavnim Srđom?
Prave i lepe veze. I šuškave. Za Srđu. Dečko je na vreme shvatio kako stvari funkcionišu u svetu. Srbijica mu je kroz institucije, kompanije i lica za koja je radio i promovisao se bila p(r)olaz za tamo negde u NSP, via SAD.
I šta sad radi za njih: u zemljama viđenim za promene u pravcu NSH-a, (to je Novi Svetski Haos u okviru NSP-a) on zakuva čorbu, narod se sludi (mentalno nespreman za promene u sopstvenoj istorijsko-socološko-kulturološkoj čauri) i polarizuje.U taj jaz koji tada nastane uleću NSP-ovci sa svim svojim arsenalom modela i tako dokrajče sve što je unikatno, samosvojno, posebno…pretvarajući ga u melting pot. Tada se proizvede najveći broj žaba koje treba progutati po glavi stanovnika odabrane zemlje, čak celih delova nekih kontinenata. I – NSP postaje svoj na svome*.
Imam prijatelja koji se na razne načine bavi analizom zamena teza. Sve ovo što sam ispisala ovde je analiza zamene teza oko Srđe Popovića. Analiza u pokušaju.
Jer, veština da se vidi drvo od šume je prva od potrebnih veština za opstanak u 21.veku.
Poslužilo za pisanje teksta:
http://www.youtube.com/watch?v=os0xWtohvjo&feature=player_embedded
